Женски свет

у

БР. 4.

маске за оно наше мрско незаситиво „ја,“ за одвратни егојизам, који код нас као неки Молох тако често прождире опћи интерес. Жене српске, кажите у простоти срца свога својим мужевима истину у очи. Но и без тога ваш сложан рад биће немо пребацивање њиховој неслози.

Није се остварила прошле године једна тачка од оних, у којима се говори о задатцима задруге у којој се казује: „Задруга приређује уз помоћ мушких чланова овдашње интелигенције јавна предавања, читања и приказе глазбених умотвора народу “ Хоће се тим да изведе нешто налик на читања народу код Руса, о којем има занимљивих података у Радована Кошутића Писмима из Русије. Што није одмах у почетку могло доћи ва ред, може и треба да дође чим задруга доспе на то. Држимо, да није доста само механичким купљењем помагати сиротињи, него јој се треба приближити, и морално је подићи и испунити јаз, који зија међу интелигенцијом и простим народом, међу имућнијима и сиротињом. Сиротиња се све више отуђује од виших друштвених слојева. То цепање вештачки се уноси и'у наш народ, у којем и нема великих богаташа, него су махом људи, који од своје зараде живе. Сиротиња ипак верује неостварљивим често сасвим развратним теоријама и

"почиње се одметати од целине народне. Велика

је опасност, да ће попуцати и оне слабе везе, које су досад везивале разне слојеве нашег народа у једну целину. ИндиФерентизам према православљу и народности добија израза у назаренству и новом социјализму. Несолидарност нижих слојева у тешкој борби за опетанак Српства може нас сасвим ослабити и довести на ивицу пропасти. Најпреча је потреба за српеку народност у овим крајевима сачувати народ на окупу, спасти га од верског и друштвеног цепања, јер ако оно наступи, расућемо се у прасастојке, јер не треба много сламици међу вихорима. Морамо се трудити, да се верским друштвено организујемо, кад друкчије није.

За друштвену организацију прави паладијум могу да буду наше женске добротворне задруге. Ако онв не буду само мода, која као такова временом губи драж, као што се у матици овостраних наших задруга осећа нешто налик на то, ако женске задруге озбиљно схвате важност својих задатака и буду се трудиле, да их изврше, могу народу велике услуге учинити.

Карловачка задруга ваљала би да је узор, јер је пред очима идућој генерацији српске ин-

ЖЕНСКИ СВЕТ. _ 55

телигенције овдашњој многобројној ђачкој омладини, којој би она требала да пружи образац задруга, какве они треба да оснивају у народу. Важност положаја требао би да подигне Српкиње Карловкиње, да надмаше саме себе. Што не може да учини снага, ученост и енергија мушких, нека покуша љубав милостивог женског срца. И за прво ширење Хришћанства имало је женскиње великих заслуга. Нека милостиве Српкиње помогну свом народу у његову расулу, колико могу. Ми им желимо на том пољу много добре воље и истрајности.

При обнови чиновништва изабрана је поново једногласно за начелницу госпођа Милева уд. Гојковића. М право је да у добротворном женском друштву предњачи позната добротворка српског народа, која је, као што је познато, основала знатне Фундације; у толико пре, што она има много добре воље одушевљења па и разумевања за послове задругине. Исто су тако пуне љубави према задрузи и ревносне у вршењу дужности остале чланице, такође једногласно изабране: друга начелница госпођа Ангелина Станковића, благајкиња гђа Катица Меанџића, прегледачице рачуна: гђе Ружица Вујића, Драгиња Ђукића и Марија Мижајловића, чланови одбора гђе: Александра Димића, Е. Жикића, Милица Јовановића, Даринка Коларовића, Ангелина Пауковића, Катица Поповића, Јелисавета уд. Сланкаменац, Ана Стојановића, Даринка уд. Шајковића и Софија Штрасер. М перовођа г. Иван Маштревић, гимназиски катихета без сумње ће оправдати поверење, које му је поклоњено, јер знамо да је одушевљен за сваку племениту ствар, а од њега много зависи напредак задруге.

Сретно да Бог да! Н. Ј.

Чортановца, 5. (15.) Фебруара 1898. — Можда ће занимати наше Српкиње да чују, шта се и у нашем малом сеоцету ради.

Ва ово две године од како живимо у селу упознадосмо га е добре и рђаве стране, проживесмо доста пријатних а и горких дана, у пријатне дане рачунам оне, што проведосмо ево већ два лета на селу. Коме су позната наша планинска села неће се нимало чудити, кад их назовем земаљеким рајем. Природа је овде врло издашна била, те је ову околину обдарила са свима чарима и красотама, које човека занети могу. Ту је хладовита шума са занимљивим брдима и провалијом, ту вијугави поток који нам. просеца пут кад Дунаву идемо. Жељно оче-