Женски свет
108 ЖЕНСКИ СВЕТ.
Бр. 7.
ложници и чланови по местима и годинама кад су ступили и колико приложили на „Матицу Српеку“. Ту ву изнешени сви чланови књижевног одељења повереници, данашња управа и сви питомци за школ. 1897—8. г. На завршетку је додан устав Матице и њен пословник и тек онда рад главне скупштине 1897. г.
— Српска књижара Браће М. Поповића продужила је издавати бесцен благо народа српског најлепше српске народне песме пз збирке Вука Ст. Караџића. У овој књизи има други | пис 20 најодабранијих срп. нар песама; па тим начином мисли продужити та књижара издавање свих народ. песама. Цена је и овој књизи 80 н. а. в.
== __._-__ Оде, Ол. „о __. _ФОд ~
» ЛИС
ТАК. ==
Па о По та
_НЕМА_САНУТНИЦА.
чКелезнички влак готово мили преко непрегледне банатске равнице. У једни коли друге класе седи млад човек. Зловољно преврће лепо укоричену књигу — прво и последње издање још врло неразвијеног умног чеда једне младе списатељице. Но на брзо му и ово постаде досадно и он тресну књигу и завали главу у један угао, трудећи се, да ову чаму растера пријатним сно вима. Но, тек се најлепше удесио, кад влак стаде на једној малој, незнатној станици.
Он приђе прозору и поче посматрати путнике, који живо ходаху овамо и онамо. И то му није било занимљиво, јер је то призор, који се на свакој станици понављаше. Већ се хтеде вратити на своје старо место, кад угледа неког
свог школског друга, где хита влаку. Брзо га дозва и док длан о длан — већ беху једно
другом у загрљају. И не приметише младо девојче, које се прибило у противни угао и чисто илашљиво гледаше у њих. | „Хо — брате, од кад се не видесмо !“ чу“ ђаше се придошли. „Па како 2 Јеси ожењен2“ „Нисам — хвала Богу — ати2“
„О — имам већ и сина од по године.“
„Е — па честитам — али пардон —“ рече онај први и учтиво се наклони госпођици.
Ова климну главом, и не обраћаше више пажње на њих. Но — онај први не имађаше више мира. Хтеде пошто по то, да се упозна с лепим младим девојчетом. |
„Госпођице, смем ли вам понудити своје место, овде је угодније 2“ запита.
Она се и не осврташе.
„Куда путујете госпођицег“ Она гледаше и даље кроз прозор. Он понови питање мађарски, немачки, румунски и Француски — али не
а
доби одговора. Она једнако гледаше кроз прозор, као да је сама у купеу.
Др. Стеван Лазић — који је био већ научен на то, да младе девојке а још више њихове маме и тетке облећу око њега, сад ни сам не знађаше, шта му би.
Затим се окрете своме другу. „Мора бити вирота девојка да је нема“ рече зловољно.
„Можда и не чује, кад се на твоја питања не осврће,“ одговори Флегматично онај други.
„Даклем глуво-нема“ — закључи врло логично др Стеван и не обраћаше више пажње на лепо младо девојче, које се беше заклонило махалицом и на брзо задремало.
Пријатељи се неко време разговараху, затим опази онај други књигу, која лежаше на поду.
„Шта — зар ти читаш романе>“ рече за-
чуђено. »0х, а шта не чини човек из дуга временаг“
„Та боље је и спавати, него оваке ствари
читати,“
„То вам и ја увидео, па зато сам и заспао поред ње.“
„Чудновато, како су од неко доба почеле наше женскиње да се баве писањем. Ето и ова — није имала паметнија посла, него да напише
дело — без вредности —“ „Но баш тако сасвим без вредности није —“
„женска посла — штета само за те лепе корице.“
Др. Стева се насмеја.
„Е — шта ти је практичан човек. А ја опет велим, штета за оне непроспаване ноћи, што их је по свој прилици млада и лепа списатељица нровела поред ове књиге. Штета за њезине лепе очи, које ву —“
„Али, одкуда знаш, да је млада и лепа ;“ зачуди се онај други,
павје