Женски свет

Бр. 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

128

Во -_ ООА о = Во вд О а 0

> ЛИСТАК «

учио о

ПОСЛЕДЊИ УТИСНИ.

На паробродској станици српеке престолнице скупио се велики број путника. Већина од њих нестрпељиво очекиваху знак поласка аустријекога пароброда „Ллпу:“ који треба да их води предстојећем весељу — свадби — у Шабац. Многима од тих путника дуго беше чекати још 1 часака, те дадоше знак свирачима, да их забаве лепим звуцима једног „Краљевог орла.“ Мелодични звуци проламаху чист мајски зрак, а млађана срца пожелеше какво слободније место, где би им се тежња за игром задовољила. У томе изби 9 сата; зачу се прштање паре, јасно звиждање даде знак поласка, лађа се отиену, први талави пљусну уз обалу — и већ по мало нестајаше надпис: „Хотел Крагујевац.“ Брзо бацим још једном поглед у електрични трамвај од куд ми махаше руком моја рођака — у знак сретна пута — затим све брже и брже нестајаше слика целокупног

Београда. Задубљена у мислима тргох се песмом „Сватовца,“ — скочим са свога места и нестаде

ме у соби |-вог реда за госпође. Кроз мали прозор хтедох још посматрати лепи Београд да уједно пречујем речену песму, — али залуд ! Сузе ми појурише на очи, глас певача „Збогом мили роде мој“ допираше јасно до мене.... уморно клонем на чојни наслон — и еклопим очи. .. По где кад ми се учини да чујем преливање таласа, затим неке гласове, најпосле се отисосмо далеко од обале, а лађа све даље и даље одмицаше у Саву. у

Боже мој! где сам садаг Удаљена од свога завичаја пролазим другу српску земљу! Утисак главна града давно беше урезан у души мојој; неким уживањем посматрам живот и начин нашега народа. Често, кад помислим на јаку вољу али још слабу моћ — стежу ми се груди — но ипак добар је Бог!... Гле! сада сам у дубровачкој улици. Јасан топот коња обрати ми пажњу на велики број долазећих кола. Све у свечаном руву! Шта је овог Свадба! — Створим се у Саборној цркви. О! свето место! Ти који пребиваш у овоме Храму, — велики си, свемогући, Бог! —— Шта хоће овај свет! — Законом цркве, наредбом Твојом заклиље Ти се верношћу, истином полази пред свети олтар; срца своја

отвара — и — показује га — као лажна ! Ха, ха, ха! Како нас варају ови младенци! Шта. рече невеста 2 Свештеник понавља питање : „имаш ли праву вољу 2...“ А онаг — Не чујем! Ти Боже знаш, шта је у њеном срцу! Ја видим само суморно, бледо, уплашено лице... али не, не: Та она љуби изабраног друга!2 Свет каже, да се брак у небу склапа Да, да, — на земљи то само може извршено бити — помози јој Боже !

За моји леђи чујем разговор: „Пођимо брзо на удицу, да видимо целе сватове... гледајте, како се невеста смеши на младожењу.“ И ја пођем на поље — али кога видим 2... Јесте, она је! Колико пута представљаше она живот, колико нута беше она невеста, колико суза је она пролила због других, и колико други — ми — због ње!2 А сада 2 Она аепомично стоји под иконом св. Ђурђа, смешећи се посматра вреву светеку, мирно и безбрижно гледа овај чин — и рече тихо: „бадава! — свет је позорница — ја сам живот !“

Боже благи, ја ипак Тебе славим! Али шта видим грешан свет! Увек се збива оно што хоће случај — људи ! Је ли тај случај воља Твоја 7 — Велики си Боже. мој! у

На улици врева! Места се грабе, само још млада ужива сва права. О, како је њежан он! — она је предмет свачије пажње. Сиротица ! Свет у томе мисли да нешто ужива, ако је види опкољену цвећем — а зна, да ружа има опасно трње! Уживајмо даље!

За мном чујем познат глас: „Госпођице, зар Ви овде2 какво изненађење, — ала сте се. променули — не би Вас познала ! Свесрдно пружим руку оној исгој познаници, коју у цркви спазих; терет ми неки паде са груди — хвала Ти Боже! Ти ме трже из заноса.

Обећању своме остајем верна; пролазим

стрму улицу — право ставу моје познанице. Кроз зеленило пролазим у двориште, у башти ваме руже, — око мене мило пролеће! — Какав

пријатан утисак, какав лек за мене ! Ах, не, не, варка! зар није и ово обична појава 2 Мени је страно — угодно! — Шријатељски односи су тако мили! На жалост не уживам их много можда и никако! Цвету је цвет најближи ..: