Женски свет

124

ја видим две руже; како су једнаке, лепе! бар лепо мирише! На једној капљици росе, —— друга се превија њој — тјеши је...... „госпођице драга, с Богом“ — рече ми представница жевота — „будите сретни!“..... Изненадан ударац! Тргох се — шта је2 На путу ио Србијњ 1. Јуна 1898.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 8.

Лађа пристајаше уз обалу. Ја сам на месту.

Радосно чекам састанак са мојом тек удатом рођаком. Опет несносна мисао....... Глава ме боли... као да сам нешто страшно сневала ! 2 Да, да!... У истини беше моја глава наслоњена

на ружама добивеним од Вас — драга познанице !

Олга.

ПО И НА

— Приповетка. —

Познавао сам га врло добро...

Много се говорило о његовом неуредном животу. И ако је био у младим годинама, у годинама на које се одбијају доста крупне ствари, ипак му се за то јако замерало...

И као да су имали право... Он се већ тако био уживио у неуредан живот, да је за све већ имао и неке своје назоре. Кад бих му више пута споменуо, што сеговори о њему, а он би само рекао, како га се евет слабо тиче и живео би и даље по свом. Не памтим, док је пио, да сам икад видео, да се забавља са женскима. Томе сам се јако чудио. О женскима ми је говорио, како је то свет, који живи, тако рећи, за ништа, а за љубав њихову рече, да је то „удица, којом се ватају мужеви и лепа звања“.

Иначе је у друштву био красан човек. Осредња стаса, са живим, пуним израза очима, које су увек показивале праву слику његовог расположења, — са малим брчићима, који су одавали двадасеттрећу-четврту годину, са широким челом, више кога се дизала густа смеђа коса. Само што је са неуредног живота његово, иначе лепо лице добијало сваки дан други израз... Радо је певао и увек сам га виђао расположена.

Али се на једаред промени са свим.

Није више одлазио у мушка друштва. Своје слободно време провео би или седећи код куће и читајући или се шеташе главном улицом. Ако вије био код куће, он је био на главној улици. Ја сам га увек тамо еретао.

И иначе се промени са свим. Израз лица, понашање, одевање, све је то било сад друкчије... Израз његова лица би сталан и чист, црне очи мило су сјале испод двеју црних обрва, које су се више носа састајале и грлиле, а слика његовог расположења, што је провиривала из очију, била је мутна, нејасна... Одевао се пристојно,

био је умерен у понашању и, тако је изгледало, клонио се канда и друштва.

Постаде са свим други човек...

Чудили су се овој промени, али јој не знађаху узрока. А био је тако јак узрок...

Ја сам га често виђао на главној улици. Упадала ми је јако у очи његова забринутост, коју он није познавао. А оно усамљено, мирно ходање улицом уверавало ме је, да је он подлегао некој струји. Јер да није тога, шта би друго могло бити! Он се шетао по неколико сати једном и истом улицом, не прозборећи ни с ким ни речи. И кад му погледаш у очи, ати си из њих могао да прочиташ све, што све збива у њему.

Читава два месеца пролазили смо један поред другог и само смо се поздрављали. Нити је он приступао к мени, нити ја њему.

Он ми је био и сувише загонетан.

Промењени начин живота трајао је још једнако. Шта више изгледало је, као да се у њему усавршава.

И он ми је бивао све загонетнији...

Реших се, да му приступим...

Спустило се блато мајско вече. Пријатна полутама, створена слабом светлошћу месеца, који се појављивао из даљине, некако је заносила. Из далека се чуо акорд неке свирке, која се тихо разлегала по пуном мајском ноћном зраку. Нека драж испунила ми груди...

Ја сам се шетао главном улицом.

Кад се прошетах једаред, сретох се се њим. Поздрависмо се, али не застадосмо. Он је нешто певукао и ишао је брже но иначе. Видело се на њему, да је раздражен.

Ја постадох јако радознао на узрок његовог расположења. Радозналост због његовог загонетног промењеног начина живота достиже сад свој врхунад.