Женски свет

126 ЖЕНСКИ

Ћутали смо све до мога стана...

— Дакле, хоћу ли кадгод чути оно, што ми вечерас хтеде приповедити, — осмелих се да запитам, држећи у руци кључ од капије.

— Приповедаћу ти, приповедаћу ти све до најмање ситнице... Лаку ноћ! — рече и пружи ми руку.

— Лаку воћ! — рекох и опростих се е њим.

Кад сам легао, био сам у неком чудном расположењу. Неко старо, мило осећање као да се пробудило у мени и изгледало ми је као нешто особито мило, нешто блажено, Груди ми се надимаху. Све ми је било мило. Смешкао сам се од неког непознатог миља: ја сам се радовао његовој срећи... А како је тек било њему!!!,..

Прошло је било доста времена, од како се последњи пут видесмо. Ја сам био и у гостима код своје удате сестре и код неке мајкине тетке, па сам се вратио кући тек пред Божић. Читавих осам месеци био сам у гостима, па за то време из свога места знао сам само толико, да су моји, хвала Богу, еви живи и здрави. О другом

чему слабо су ми писали. Баш некако првих дана мога доласка са-

стадох се е њим. Кад сам га видео, јако сам се изненадио. Ни налик на онога, каквог сам вам га у почетку описао. Био је са свим други.... Све је на њему било укусно и оковратник и огрлица, а имао је и златан ланал и златан сат. У лицу се био многохпроменуо, али у ласкавом смислу те речи. Добио је тако мио изглед, очи му, до душе, беху оне старе живе очи, али је слика његовог расположења у њима била јасна, непомућена. Како су мило сјала она два црна ока, са оног срећног лица, које се преливало неком ерећом и блаженством.

Јако се обрадовао, кад ме је спазио.

—-Ти се баш начека! — поче он разговор.

— Чега тог — запитах не могавши да се

сетим шта он мисли. — Па моје приповетке, рече и насмеја се.

— Да, збиља! И у мало да ми не остаде вечити дужник. Дакле, кад ћемо искупити реч 2 Аг Било је око пола једанајст сати пре подне.

Он погледа на сат. — Сад је време за пиво... Хајде на чашу

пива, па ћу ти приповедити све, — рече ми, па остави сат у џеп, а руком приђе брковима. Ја спазих вереничку бурму на његовој руци. — А шта је тог — упитах га, смешећа се, показујући на прстен. — Чућеш већ... Хајде само!

СВЕТ.

И уђосмо у гостионицу. Изабрасмо сто, око којег није било гостију. — Да нас нико не буни и не слуша, ——

рече ми. Донесоше нам пиво. — Дакле! — рекох и подигох чашу да се купнем с њим. — Само слушај! То је роман, — рече ми,

куцну се самном и скоро испразни целу чашу пива.

Ја се наслоних на сто, запалих цигарету, и елушах га пажљиво...

— Већ знаш о коме хоћу да ти приповедам, — поче он, па се насмеја.

— Внам, знам .. — одговорих ја исто тако.

-- Е, то је читава историја... Ти знаш како сам ја живео. Осим пића, нисам налазио сласти ни у чему. Љубав, племенитије и нежније осећаје у човеку ја нисам поштовао. Не што бих за то имао разлога, него с тога, што их просто нисам хтео да поштујем... Струја живота струјала је око мене, али се ја нисам бојао, да ће ме она повући за собом. Ја хотимице нисам хтео да мислим на живот... Или ако сам и мислио, ја сам мислио онако како сам ја хтео. Море ерца мога било јетихо Оно још није било претрпило никакве буре. Вера и љубав нису имале приступа у тихо и спокојно његово пристаниште. Ја нисам љубио никог. Ја сам једнако устајао, једнако легао. Моје груди не познаваху терет, који није тежак, а јесте тежак. Једном речју, ја сам живовао, уобичајеном монотовијом проводећи дан и ноћ... Али дође вече и таквом дану... Било је то једног априлског дана. Ја сам се шетао на главној улици. . Бацао сам погледе и на ову и на ону страну, али ми се поглед не заустави нигде. Ја се сукобих са једном девојком, погледах јој у очи и... — он застаде и гледаше у мене.

— Иг

— И ја скупо платих ту своју смелост. Нисам мислио, да ћу у једном оку видети читав један свет. У њеном оку спазио сам читав један свет, свет, који ме је одмах привукао себи, свет који ме занео... Она прође поред мене. Погледа ми управо у очи и ја на мах осетих нешто живо у грудима. Ја се преобравих. Окретох се и пођох за њом. Али је у гомили света изгубих из вида. Био сам опет вам. Али како 2. Као кад детету отворите књигу, па му у њој покажете дивну слику, па књигу опет одмах затворите... такво сам дете био и ја. Пред мојим очима лебхида је још њена слика, али ње већ не беше

ба лаадње