Женски свет

ПН

ту. Ја сам се занео у неки мио свет, а тога света не беше више... Цео тај дан осећао сам нешто ново, неразумљиво. Узео сам књигу да читам, али место слова ја видим онај свет, који сам спазио у њеним очима. Шеетао сам се, али од сваког плавог ока мислио сам, да је њено... Она ме занела...

— Баш занелаг — упитах ја.

— Да, занела... О њој сам мислио дан-ноћ. Ја сам осећао, како ми се буди ерце, и слушао сам његове откуцаје, који су бивали увек јачи, кад год бих помислио на њу. По мору мога срца почели ву да плове неки чудни ефекти... Ја сам се био подао том осећању. .. Виђао сам је сваки трећи-четврти дан.

— Доста ретко...

— Ретко. Али то ми не сметаше ништа, Ја сам је увек виђао својим духовним очима, она ми је једнако била у памети. Лично се нисмо познавали. Ја сам је познавао само из виђења, а и она мере. Али ја нисам марио толико за лично познаветво. Њене очи биле су ми као нека књига, из које сам ја читао све што јој је на срцу, на души. Ми се нисмо никад разговарали А-и шта ће нам говор, кад се наше душе кроз погледе тако мило и слатко разговарају... Ох, ти не можеш ни да појмиш, како је то було срећно доба за мене!... Кад прођем поред ње, и кад је погледам, а ја осетим на мах, као да

сам чуо од ње милијуне слатких речи, осетим,

као да сам осетио загрљај њене пуначке руке и као да сам пио ону сласт са њених румених усана... Не, ја нисам жудио да је лично упознам. Тако ми је била богиња, неко више биће... Дан је пролазио за даном, а ја сам осетио неку промену на себи. Кад се погледам у огледало, а моје око као да шапће неке боле, неку тиху тугу... А кад метнем руку на оно место, испод којег срце одмерено купа, ја осећам како се нека сласт излива из њега и како се њоме пуне груди... Осећам како ми се и лице зажарило на једаред и како се усне и саме развлаче на осмејак. Ја сам се почео осећати срећним... Али још нешто... Друштво ми није годило. Она сувиша веселост, као да није годила моме ерцу, које је тражило само покоја, да може силнијеи брже да се искуца. И ја оставих друштво. Оетавих га, без да ми је падало тешко

— И променуо си са свим начин живота.

— Са свим... Ја сам волио да видим њу, да прођем поред њеног стана, него бог зна какво друштво. Моје срце губило је све то више од

ЖЕНСКИ СВЕТ,

| осетих нешто ново, нешто мило...

121 своје воље, а власт разума над њим бивала је све то мања... Симпатије, шта ли је, достигла је била свој врхунац... Једнога мајског вечера шетао сам се главном улицом. Прошао сам поред њеног стана, али је нисам спазио на прозору. Вече је било тихо... Сијао је месец, али га је неки облак заклонио био. Ја сам неспокојно шетао... Мислио сам како ћу свршити са евојим овећајима, ако их још за рана не угушим... На цркви је избијао десети сат. Ја се упутих кући... Дошао сам био до њеног стана. У који мах да погледам на прозор њеног стана, у тај мах и месец сину и својим сјајем обавја је Ја је спазих на ировору и стадох. Нисам знао шта радим, само сам халапљиво гледао у њу... само у њу... У грудима сам осећао како нешто пуца; то је био последњи осећај, који се опирао љубави. Љубав је победила... И ја осетих како кроз мене заструја на једаред нов живот, Дуго сам сгајао ту и посматрао је. Она је гледала у мене и у месец. Смешкала се. Као да је хтела да каже, да нас посматра месец... Она је почела лагано да пева, оде “ собу, упали евећу, дође код прозора, запева још јаче, гласније, па затвори прозор и спусти завесу. Сигурно је хтела да каже, да је и она срећна... Кад сам дошао кући легао сам, али сам дигао завесу, те је месец сијао у собу. Читав сат гледао сам у њега Гледао сам у њега, а мислио сам на њу... На нослетку и сан овлада мном. Али ја управо и нисам спавао. Ја сам и даље сањао о оном, о чему сам читав сат будан мислио. Из. јутра, кад сам се пробудио, прво сам помислио на њу. Био сам већ на чисто са својим осећајима... Сваки дан сам се тшетао поред њеног става и разговарасмо се погледима. И ти си ме тако нашао једаред где се шетам поред њеног стана.... | ' .

— Да, да, сећам се....

— То је било онда, кад сам се елучајно одао.... У почетку јуна упознамо се Кад сам јој чуо гласа у мало што нисам заплакао од среће. Јест, то је тај глас, који се толико џричињавао срцу моме. То је та мила звучна мелодија, која већ месецима одјекује у дубини моје душе... .. Ја немам речи, да опишем моју садању срећу. Ја сам тако срећан! Ми ћемо бити тако срећни! 3 |

— Ви ћете бити тако срећни. Како тог

— Па ми смо се верили још пре две недеље дана, Ја одлазим сваки дан к њој и причам