Женски свет

150 ЖЕНСКИ СВЕТ.

После овог побожнога чина преч. г. Љубомир Панић у подужем, родољубивом и језгровитом говору свом истакао је културни и народносни значај дечјег забавишта, кога је наша задруга о своме трошку подигла. У родољубивом говору свом, позвао је родитеље да топло пригрле ово просветилиште наше задруге и да потпомогну својски племенити рад задругин и њене основа“ чице председнице гђе Е, Мунчић, која и материјално потпомагаше ову установу; тако је 3авештала да се после њене смрти од имања њеног 3000 Фор. изда на подмирење дуга задружног, а сем тога за целог свог живота у благајну задружну уплаћује годишње 200 Ф. да Српчићи сиротих родитеља могу бесплатно забавиште похађати. По утврђеном распореду за ову свечану прилику задруга је умолила овдашњег нар. учи“ теља, г. Богдана Свирчевића, да сходним говором разјасни значај крене славе у нашем народу. Г. Свирчевић се дратовољно одазвао овом задружном позиву и у главним потезима изнео је од какве су народносне вредности наши нар. обичаји по живот наш. Тај говор набавила сам и пошто је по садржини од опће вредности, са: општавам га овде у цењеном нашем листу. Говор гласи:

„Дичне Срикиње, милостиве госпође, пошто -· вани слушаоци! '

Где је слава, ту је и Србина; нема Србина без крена имена, то нам веле и наше миле нар. песме, то Србиново нар. еванђеље. Славље креног имена јесте једна најрадоснија и највеличанственија слава Србинова. У свечарској слави уткано је са народношћу српском св. православље, које је Србина сачувало од вечите пропасти. Нема ни најсиромашнијег Србина, који се не био креној слави својој повукав у своју колибу и тамо скромно у кругу своје породице прославио свога светитеља — кућњег заштитника. Та слава није појава овог данашњег модерног доба, нето то је наш лепи обичај из прастарих времена наших, из доба када још западна култура не беше позната нашем народу, када народ српски приступи ев. православљу и поче се знаменовати знаком часнога крста са три прста у десници руци. И та слава неће се искоренити све дотле, док је искре свести у народу српеком. Јер дотле само док се народ српски не отпади од својих прастарих лепих нар. обичаја, живеће и постојаће као народ, а чим се одрече оних наших светиња, за које су наши претци драгоцену крв своју пролевали, малаксаће и лако ће подлећи

Бр. 10.

туђинштини, која ће га лако приволети да се одрече и свога имена, зашто су се наши прађеди вековима борили, да им се не утамани крсно име и да им се неокаљано сачува српско име. Ми би неблагодарни потомци били, када би се данас зар у заносу за модерном цивилизацијом одрекли оних светиња, које нам наши претци у аманет оставише.

Где је слава, ту је и Србин; а гдеби било Србана а да није уза њ' и поносите Српкиње, која га је од вајкада милоштом својом знала разонодити и развеселити и онда, кад га крваве муке спопадоше. Та, Српкиња се није страшила ви ратна бојишта, него је по њему видала љуте ране Србина јупака; то је све чинила у трезној

свести, да се одужује аманету својих прадедова.

Па и Ви, племените Орпкиње и поштоване чланице месне срп. женске задруге, одужујете се аманету наших неумрлих предака, када се одлучисте, да у овом Вашем просветном училишту прославите заједнички крену славу Ваше задружне установе. Тим својим чином јасно показујете да родољубиву устенову Вашу положисте на основицу, којој је подина православље проткало са народносном свешћу; на тој подини, уверени будите почива и живот нашег народа.

Кад прелистамо књиге староставне и про учимо што нам кажу, на сваком листу наше повеснице наћи ћемо српском крвљу исписане речи: да је Срба крај свих зала, српска вера одржала.

Оваком славом дајете јасна доказа да Вам је стало да се у нашем народу очувају им одомаће што већма наши лепи нар. обичаји, који су у тесној вези са нашом народности. Наши прађеди да нису очували били наше нар. обичаје, не би се данас ни српско име спомињало. — Крена слава, то је срп слава, где нема славе, нема ни Србина; овом славом засведочисте да су у В. бечкеречкој женској задрузи свесне Српкиње, које су вољне да својски пораде у служби народној, које хоће да стану на пут ширењу туђих обичаја, који нам свест народну поткопавају ; које се ево сложише да сачувају један тако леп нар празник, нар. обичај, крену славу, чије славље почесмо замењивати именданским слављем. Нека Вам је слава и част на такој свести; пођите само и надаље тим примером, омилите роду нашем његове лепе обичаје, који су му сачували све ово што данас имамо; учите народ наш : нека своје љуби а туђе поштује, па ћемо тако постати модерно образован народ, а никако пак са присвајањем