Женски свет

186 ЖЕНСКИ СВЕТ.

ви 2:

јевима дугим тракама. Даље се низаху камените плоче, крстови и импозантне пирамиде, трептећи под сјајем златних натписа ..

То беше гробље! — Она је први пут“крочила на ово гробље. (О, Боже! Колико времена је прошло, како су земни остатци једнога члана њихове породице предали овој груди тешке — туђе земље 2! -– Њежно тело младе девојке стресе се

под утицајем ове помисли, — — — две крупне сузе засветлише у великим плавим очима и гапуто пође према кућици. У исти мах долазаше јој на сусрет стар, озбиљан човек и поклонивши се лако, позва је благим сажалевајућим гласом у своју писарницу. Отварајући велики записник овде сарањених странаца, окрете јој се питањем: „Молим, које године, одакле и под којим именом је уведен покојник 2

Одговор беше јасан, премда су нагле сузе гушиле глас ове тужне девојке. По кратком, тачном извешћу где се тражени гроб налази, упути се она брзим корацима право речепом месту, незнајући, да је пратише два скривена ока очекујући смирено тужни призор Неколико тренутака стајаше мирно ова невидљива сен, затим пође један корак напред, изненађено, као да хтеде питати: „Куда ће ова девојка Зар не ће застати код ових дивно украшених гробова» Она се не обзире радознало на златне натписе ових високих кретова!2 — Јамачно не зна, да овде почивају кости негда знатног богаташа, барона р,! — Не задржава је зар ни богата ограда на овом другом гробу, где борави вечити сап млада ћерка једне заслужне племићске породице... отргнута, у цвету младости, нези материнојг Зар ни оном имену, тамо — не ће поклонити ни један уздах # — Ша ком гробу скрећу њене очи Кога тражи она То цвеће, које залива тако горким сузама, треба да је намењено једном од најлепших гробова! Али не! — није! Она скреће у једну узану — споредну стазу!" — тамо где се налазе само обични, према овим првим — сиромашни гробови. Застала је!— Чита нечије име — — — сада се окреће десно — чита п ово име — — — ту леже кости једног — како ми рекоше — славног песника — — али маленог народа. Она поштује ову скромност!“ Да није и она кћи тога народаг — Туђинеки сјај не привлачи њену пажњу — — презире привидност!2 Она чак не верује — можда — да под земљом ових богатих гробова почивају велики духови 2 0, то је чудно! — -- — Где је сада2 А, ено је! Грчевито стеже рукама груди своје, очи по-

диже к небу, крупне сузе теку потоком низ тавне образе; сада посрну, полети гробу — усамљеном — заборављеном! Дакле тамо 0, како очајнички бризну плакати, рукама обви каменити крет и целиваше слова имена покојниковог — дуко — "душо = =

Скривена личност корачаше лагано напред — право за њом. Недалеко од гроба, наслонивти се на дебело стабло расцветаног кестена, напрезаше слух — — јамачно хтеде знати, ко беше дотичник, за ким ова девојка горко јецаше.

Сада јој рука привеза диван венац преко крета, а она клече уза њ. Усне јој се отворише говорећи у забораву највећа бола: „Племенит: душо! Ти, кога све врлине овога света красише, боравиш вечити сан под грудом ове тешке земље! — удаљен од свога завичаја, — најближих, најмилијих својих! — Сећам ее — као маленом детету, причаше ми неко љубав твоју према мени; — па и онда, када се грозпа рука неумољиве

смрти дотакла Тебе — споменуо си име моје ! — Да ли си можда предвидео садашња искушења 2 Не, — јели — Онда још блиеташе сјај

свуда ско нас; — Теби је на срцу лежала само нега твоје деце — и поверио си их добром, љубљеном створу, која се жртвоваше за нас 0, хвала вам, хвала! — Али пета беше свему крај # — Крај свега! -- Нестао је давно миран, угодан живот У вреви непријатељства осећамо недостајак сигурна ослона; на сваком кораку срета нас злобна. радост; — оличена притвориоест избија на лицу грешна света; по улицама гамижу подмукли пријатељи наши, — евет овај јапи на мене као отворена гробница, чекајући жељно нове жртве! — Само један једини кутић, где скривен стоји лик твој — налази се блаженство моје — а у једном, једином ерцу урезане су успомене лепших времена. Ево ме, добри оче мој, први пут на гробу твоме — — — ради утехе! — — Девојка заћута; заборавивши на цео евет, леже на меку зелену траву, јецајући гласно. — Скривена прилика задрхта. — Поглед му се од изненадног призора сузама замути — и прилазаше нагло несигурним корацима право девојци. Лагано се саже над њом и једва чујно рече:

„Олакшај боле своје топлим сузама! — Велико искуство твоје о евету данашњем беше воља Божија ! — Поштуј промисао његову! — Лепоту твоје душе познао сам сада — то је доста! — — Устани, дете моје“ !

евојка се трже пи цикву: „Оче мој“! РуУ Ј

падао -пеоевајаиириевим ома