Женски свет

у коју деца одлазише где кад у друштву с ким год из сродства, па се,' знајући пута, euo сад м сами тамо упутише. Кад уђоше у шуму умор их. савлада толико, да им и ие падаше на ум да траже јагоде, него седоше у дебели хлад с/гарога храста. Неколико часака ћутаху, док ће тек сеја продрмати брацу : браца ти ћеш jom заепати ! Не ћу ! одговори браца важним гласом, као да одбија и саму иомисао на то као њега недостојно, иа још озбилшије додаде: мислим како је било кад сам сад о Дови био у Н . . . . код тетке. Је ли, браца, је ли тамо већа црква иего паша? упита радознала сеја. O, вал.да и пет пута толика! Браца! узвикну сеја, иа оиет пљесну ручицама од чуда. Тамо су служили три попа и ђакон, нрота п . . . владика. Владика! чуди се Смиља отворених уста, као да не може к себи да дође од толиких чуда, што јој браца прича. Па сам видио и како облаче владикур... на онда је владика и придику држ’о. Смиља не трепће очнцама. него само понавља завршне речи брацине: Облаче владику, придику држ’о.... Јелибраца, а како је придиков’о владика? запита Смиља тако молећиво, да чисто иСпева носледњу реч. Браца се надао том питању од радознале Смнл.е, и већ беше спремљен да јој оиггро одговори : ти морапт свашта да знаш ; али овај начин питања га умекша и он благо рече: К, па не знам ја баш све, нисам све запамтио, ма да сам му све у уста гледао; али опет ћу ти што год казати. Говорио је да је син божји умр’о за нас, и да зато ми треба сви да смо добри, да се не мрзимо већ да праштамо једно другом. Праштај, казаоје, свакоме, и оном ко те наједи и иапакости, и оном ко ти нехотице учини неправду: праштај и неиријатељу који ти зло чини, јер ко пратнта овде на земљи, и н.ему ће Бог опростити на небу !... У току говора браца се толико одушевио, да је чисто видео пред собом владику и бројио свештенство, и онај силии побожни народ који је педахшшицс слушао слово седога архипастира. Ва трси два и заборави гледати на Смиљу, тс кад је погледа, њој се увелико слеваху сузе низ образе.

Што плачеш ? унита упреиашћено браца,- је сн ли мс сама терала да ти приповедам ? Не плачем ја за то, јеца Сми.ља, већ..... Већ ? пита браца, иа јој руком утире сузе, Већ зато .... што ја иисам опроетила Маци ГГТта ? Кад? опет ће браца нестрп.љнво. Јуче Нана ми намазала комад хлеба са маџуном, ајаизишлана сбкак па села на клупицу, кад ето ти дође и Маца, . . . . а ја нисам добро затворила врата па изађу пилићи; нана виче: терај, Смиљо, иилиће унутра ја устанем и отерам пилиће, а кад се вратим а мбј комад на два три места начет; . . . . а ја зграбим Мацу за косе иа је добро издрмусам и избубам је по леђи, а њој еиротој пуна уста хлеба па се загрцнула, није могла ни да прогута, него је плакала, иа је отишла кући. . . . . иа сад ми је жао што мене Бог неће волети за то, што јој нисам опростила! . . . - Па ниси знала, теши је браца, а сад знаш, па од сад -- праштај !. . . Сутра јој подај за то цео комад хлеба са маџуном !... И одиста је Смиља сутра даи сјајно поправила своју погрешку тиме, што је сиротој Маци дала цео комад хлеба са маџуном што је нана њојзи наменила, услед чега је и еирота Маца радо заборавила буботке и чупање, као да их никад није ни примила Од т.о доба протекло је већ доста времена, које однесе собом многу успомену. Давно је већ и С.мпља заборавила оне детиње сузе у шуми, а и друге, које је пролила истога дана услед осетљиве казне нанине, што се сами 'усудише по шумици лутати, после којнхјој никад шумица ни на ум не иадаше Давно је све то заборавила! Само се сећа сиротица мпле слике нанине која се ево већ година, —. иосле трудног и брижног живота предаде одмору, одмору вечитом. Све се живо чуди недељом у колу како је на Паји све чисто и уредно. Бела кошу.ља златом извезепа, рухо као да, је онај чае ново покројено. Гледај, друго, како оно дете лепо држи брата; ко би рекао да то момче нема нане! (Наставиће се).

Łр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ

31