Женски свет

мислим да ће те занимати, а може ти и ваљати. Сама знаш да сам у Фочи (Хердеговина) био српски учитељ пет гддина. Ту је живео угледни старац Србин Лндрија Глођаја; он је умр’о у августу 1898. г. у 117. (сто и седамнаест) години живота. Ко га није видио, не може вјеровати, да онако стар човјек може здрав бити! Његове јагодице на старачким образима, све до пред смрт румениле су се, и тако је изгледао, као да је превалио шездесету, као да није оставио за собом преко сто година. Али чудна су дјела Господња, слава му! Аидрија је рођен у Пљевљима, па се као дијете с родитељима доселио у Фочу. У оно вријеме Фоча је била на гласу због трговине, а тада је још цвјетала трговина у српској Атини у Дубровнику. Фоча је била прво трговачко мјесто у Босни и Херцеговини. Из Дубровника кроз Фочу био је главни пролаз за Исток. Пок. Андрија када је постао трговац, био је тако заузетан човјек и радин, те је трговао по Шумадији. Његова роба осим на Истоку стизала је у Беч, Берлин и у Париз. Лично је био познат са Карађорђем и Великим Милошем.... Приповједао ми је, да никада није био много болестан, а када сам га залитао: Како си се могао Ацо-Андрија (овако га је свак у Фочи звао) у толикоме времену сачувати здрав? Е, мој госп. учитељу! одговори Андрија, Бог ме снажио и чувао, али сам се и ја знао чувати. Како сам добивао на роби, често сам пута зијањивао тако, да би слапчина човјек постао просјак и себи би живот прекратио. Али ја никада нијесам на зло помишљао, вазда сам био при себи, а усталац, елободан, весео и задовољан. Мудро сам се са сваким владао и понашао; а што се тицало јела и пића, у томе сам на против врло умјерен био. Могу ти рећи, госн. учитељу, да никада доктора себи зовнуо нијесам. Онда си мрзио докторе, или си се лијечио народним љековима? припитам ја. Не господине, одговори слаткорјечиво мудри старац: Никада ја нијесам

никога за добро мрзио, а најмање докторе. Доктори треба да су у народу; алн доктори свјесни и ваљани, доктори који су прави пријатељи свога народа. Нити сам ја, драги господине, употребљавао народне и бабске љекове, него сам једино слушао савјест своју, која ми је зборила: Овако Андрија ради, и никако друкчије! И, никада се до данас преварио нијееам. Сам сам себе лијечио овако: Када би ме што забољело, не бих по два-три дана ништа окусио, осим ако бих ожеднио, попио бих чашицу шљивовице, коју сам собом испекао. Или када сам био у Шумадији, пио сам српске жљивовице, ама је онда богме била чиста ракија од самијех шљива, нити је онда пширитуша нродавата, као што је данас по несрећу народну шпирит распрострт по свему свијету, па се свијет трује и ирије времена оболи и у гроб иде!... Данас свуда грми по свијету: Просвјета! иросвјета! Па и треба, само тешко свијету, док се многи шпиритом просвјећују. Али шта је мене толико шпирит занио да Само о њему зборим, ово ти гоеподине рекох онако узгред, а сад да наставим где сам стао. И тако по два-три дана - као што рекох уздржао бих се од јела и пића и увјек сам иза тога здрав и крјепак бивао. Од малена дјетета пазио сам на се и чувао сам се нрекомјерна живљења, а рад ми је снагу давао. Многи људи, када дођу у неприлику и у оскудицу, одају се у пиће, пронију се, и пије свој рад, своју срећу и своје здравље убијају! Мени је колико и колико пута тешко долазило, али ја сам вазда при себи био. Реда и своје навике држао сам се т. ј. умјерености у највећем смислу, од тога ме није могао нико одвратити.. У каквијем си неприликама био, чудо ми је Ацо-Андрија, да си вазда здрав и крјепак остао? Нека ти није чудо господине! Док се човјек чува и Бог га чува. Ова је пословица истинита, ово сам ја на себи искусио. Бог ми је дао здравље, али ја сам то у младости разумно чувао, па и сачувао, до воље божје! Данашња мла-

ЖЕНСКИ СВЕТ, Бр. 4