Женски свет

ИЗ МЕДЕНИХ ДАНА.

V. Сјаје месец 7 блед, иуначак као јабука. Гледало га моје злато, иа ми загука. „Богу сам се иомолила, опет немам сна! „Ал да знадеш причати ми 7 к’о што мајка зна! „Пребдила сам много пута до зорице с њом. „Причала ми о дстету послушном и злом*, „0 вилама, анђелима читав вилистан! „Тако лепо, кад се сетим, мене нрође сан. На и ја Ну!: „Била ружа и пунољак лен. Њега, кажу, није воло, само глух и слен. „Из пупољка развио се миомиран цвет. „Око њега савио се лептирасти свет. „Сваки јој иоказиво богатство и сјај, „Нудио јој у раскоши сав земаљски рај. „Она ташне, ори јој се слатки сребрн смех... „Ал од мајке ником неће: „То би био грех!“ „Једно вече, дође момче, смеран му је гред. „Сам се чуди, како смеде доћи на углед. „Доста ружан, а сиромах; као пољски крин. „Мајка вели: „Овог хоћу, да ми буде син!“ „Не знам како, то ти, чедо, валда боље знаш: „Скочи дете, загрли га, вели: „Ти си наш!“ „Прича каже, блажен беше младожеlва тај... „И замало ирну с невом у свој завичај. „Мало село. Код црквице смеран чкиљи дом, „Ту се срећни скорожења настанио с њом. „Он је срећан, али она?... Жалостан јој век! „Собениске; свуда иустош-, друштва ни за лек. „Нема трга, шеталишта, ни излога ког, „Позоришта, концерата, нити знанца свог... „Снуждило се леио дете, таван јој је глед; „На челу јој брига седи; образ свео, блед.

Илија Белеслијин.

„ Ко што наша зима суши свежи тропски цвет, „Тако вене цветак лепи тугом обузет. „У самоћи дочарава далек родни крај, „Слике ниже, а ирати их горак уздисај. „Будна сања... Ево истих лептирова рој. „Она бира најсјајнијег, кличе: „Ти си мој!“ „Исиод руке с њиме иде, чује сабље звек. „Свет се клања, руке љуби, она прима тек. „Дође вече ... Мајсторица намештајој влас. „Ливреисан слуга уђе, понизан му глас: „Милостива, четир коња ископаше трем! „Улегните у кочије ако молит’ смем. „Дворница је сјајна! Свет се окупио сав. „Она уђе све иоскочи њојзи у ноздрав. „Шушти свила, бљешти смарагд, засењује глед! „Све је даме завист гризла, кидо жучни јед... „М шкриннуше трошна врата! мину мили сан! „Он долази до појаса блатом уирскан. „Дуга коса, ретка брада страшан мује лик! „Као жена сукњу носи: (беше свештеник). „Вршио је службу верно, није био лен, „Па сад иде ио награду, по иољубац њен. „Кад га виде, смрче јој се. Врисну анђо мој: „Кунем ти се, лаже прича, ти не веруј њој, „Ти си моје јарко еунце, ти си онај див, „Што на плећисветмој носиш, мој соколе сив!“ И клону јој леиа глава, где ми ј’ срца стан Квасећи га топлом сузом освоји је сан. Месец дуби, звезде поју, уснављују свет, Роса блиста ... на срцу ми спава рајски цвет. С, II 9/IV. 1895.

72

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5.