Женски свет

подићи хтедох. Како ће тек бити ; кад своје дете пригрлим? И сузе са сузама капљу на мали мираз; што га тако радо отпочех радити. Одавно нисам ииеала; од како ми се мали Ернст родио ни једнога ретка. И опет је пролеће; недавно прође година нашем венчању. У кући се по нешто изменило; обе дечје собе; сиаваћу собу и собу за играње са евојом собом иреместила сам у партер натраг у башти. Тако се могу деда слободније кретати. Већ сад се јуре но цео дан по башти, која је већ почела да се одева најлеишом проДетњом одором. Из траве се помаља љубичица ; а преко њих се још налази снег. И друго се цвеће јавља; ваздух је ири томе оштар и свеж, а на небу поред сунца видим лаке беле облачке, остатци од снежних гомила. У нашем породичном кругу као да се још пролеће не јавља. Као магла паде иреко мојих нада и слатких радости. Отров је дубоко дунуо! Још ми није испало за руком, да нашег Валтера умирим и номирим. Увек би у мене гледао „злу“ маћеху. Па да ли да се чудим? Па зар несу и етарији пуни те предрасуде? Сирото дете ; како ти је осетљиво ; неразвијено срдашце дубоко погођено! Првих недеља после рођења мојега Ернста беху деца много код мајке. „Још неко време мораш имати мира ; Маријано ; “ вели ми муж. „Деца не узнемирују мајку ; као штомијевише пута говорила ; а и тетка-Антоанета се забавља е њима ; као и пре. Немаш право ; што се раздражујепц ито твоје неповерење'је увреда за моју рођаку.“ Дакле и он ; Фридрих?... Па зар онда да се чудим ; што је и свекрва ночела да бива против мене? Кад сам се предигла опет узмем у своје руке управу куће и надзор над децом. Наравно да је и за „братића“ остало времена. Размажен љубављу, Валтер се осећао као да је запостављен. Упоран је и огорчен па и Матилду пуни мржњом. Ја сам врло ; врло несрећна! Свекрва ми је отишла у Хомбург у купку. Антоанета Малтенова ју је као увек пратила. Већ сам одахнула слободније и тврдо наумим ; да њено одсуство уиотребим ua да поново посејем семе љубави, можда ће ипак нићи. Да како да ће ми тешко бити; душа ми нема покоја, чини ми се ; да сам већ и ја нервозна као Леонтина. Радим без веселости, тек обичаја ради.

По обичају сам и даиас мужевљеву собу уредила, најпре очистим Фине ; комплициране инструменте, што их треба за свој тешки ; а лепи нозив. То је био од иочетка мој посао. „Права докторка се не сме ничега бојатиД рече ми муж онога дана кад смо дошли. После површног упутства; пошло ми је за руком ; да их умем и раставити и саставити За тим очистим писаћи сто ; та и он спада у г светиње“ његова иозива. Паде ми у очи писмо ; што је почео матери да нише, па га је уморен оставио недовршено. И нехотице нрочитам ове речи: Питаш ме ; мама ; како сад Маријана? Иа ; чини ми се ; као да се нешто ироменило. Или ваљда сам тек сад дошао на цраво ; а мислио сам да знам? С ночетка сам раздраженост јој ириписивао слабости ; али је ту дубљи узрок. Тешки позив маћехе ; као да јој и сувише притискује рамена од како и сама има дете. Те ваљда баш и с тога још са Валтером није измирена. Држим 7 да она љуби моју децу само због мене и то ме боли; јер ја сам ју узео ио највише из љубави према мојој деци ; познавши је код надшумаревих као такву душу. Иначе бих ја учинио но твојој неисказаној жељи...“ Дотле беше у иисму, али мени беше то и сувише! Ето црно на бело оно ; што сам ја одавно слутила и што је моје срце увек нарало. Најсданпут се сетим последње строФе једне несме ; што сам ју некад читала ; и која ме је дубоко дирнула: „Све му дала по закону ; Он то узе без л>убави!“ Бојим се ; да је иад нашом кућом анђео смрти раширио крила: два детета ми болесиа од шарлаха ; Бепнхард мање и већ оздравља ; а Валтер има и врућицу. Па и мој Ернст ми бриге задаје; нре неки дан је изненадно спопао грч од зуба то мало слатко створење. Хвала Богу опасност је прошла, али се бојим да се не поврати. Тешки дани јесте ли већ прошли? Предурала сам најтежи бол у своме животу и дуго сам се морала прибирати, да нродужим свој план. Валтер се недељама борио између живота и смрти. Малог пацијента смо метнули у собу мога мужа ; јер је тамо кајмирније; простирка из Смирне, што смо ју од свекрве добили ; шушти при сваком кораку. Леагао је под Леонтинином сликом; скоро непрекидно му беху велике плаве очи упрте у матер, 'и кад и кад јој је пружао

92

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 6.