Женски свет

руке као молећи ју. Али његов дух беше помрачен, никога не познаваше. Како не дође умољена милосрдна сестра 7 како је требала те ноћи бдити над њим, с радошћу се примим, да ју ја земеним. Била сам уверена да не ћу моћи заспати, јер ме је потајна зебња морила за Ернстом. Данас беше врло немиран и опет се лице грчевито развукло. Мој муж, који је малога својски прегледао, рече да нигата „оеобитог“ не налази; то је само усљед добивања зуба па се ионавља од времена на време. Гонио ме је да легнем, па и доктор llFnaнаус, који је моме мужу помагао при неговању деце нам, давао је мужу за право. Приморана иопустим и легнем у хаљинама. На једанпут ме муж пробуди око поноћи. Непрестано је мотрио дете, али му се брзина и јачина грчева учинили неочекиваним. Употребл.ена средства не помогоше, у јутру беше ми дете мртво. Не могу оиисати тужне дане, што наступише. Полако на прстима ходају укућани, да не узнемирују милога малога самртника све док носле три дана узабрани иупољак окићен јесењим цвећем не спустисмо у матер земљу. И мој муж беше нотрееен, као игто ми се чињаше. Као лекар захтеваше за ме одмора и одлучно је одбио, да ја будем на руци при неговању болесника. „Исилачи се, Маријано, матерњи бол је свет. У осталом ја и не би могао сад напустити болесника када је криза на прагу.“ Одем опирући се. Мене је не само бол за мојим чедом мучио. Оеећала сам, као да сам и од мужа растављена, од како сам на оно писмо наишла. Тежак, неисказани терет притискивао ми душу. Ни једна ружна реч није међу нама пала, па ииак се беше између нас отворио дубоки јаз, а преко њега никако моста. Уцвшвена сеђах једног вечера у својој соби. Дође ми изненада муж: „Наступела јс криза,“ рече ми. „Дете је ири себи и иита за матер.“ „За мене?“ запитах радосно; „За матер,“ понови муж оштрим нагласком. Хотимице не хтедох узети на ум оштар му тои и пођем за њим. На вратима застанемо, да га не иоплашимо. „Идеш ли, мама?“ иовиче Валтер болно и пружи жудно руке према слици.

„Мора се умирити, да ciiana,“ мишљаше ми муж, који га пажл»иво посматраше. „Шта да радим? говори!“ рекох, док међу тим нехотице ступим један корак у собу, да седнем на постељу као чуварка. „Стој!“ повиче муж и повуче ме натраг. „Сетио сам се нечега, Маријано, можда ће свс још добро бити “ „Све! Молим те говори!“ „Као Божја промисао,“ рече он и показа на Леонтинину слику. „Болест је изабрала све сећање, пређи му још једном као мати као анђео.... да га умириш!“ Разумела сам га. Полако се одвучем у своју собу да своје црно одело заменим белим. Као свој соиствени дух гледах у огледалу, али угушим своје осећаје и ножурим у болесничку собу. Тгутке седнем на постељу. „Хајде, мама, да се играмо!“ рече мали болесник и ггружи ми нежну слабу ручицу. Ухватим је и пригнем се преко постеље. Осетих као неко светлуцање пред очима; можда беше то сунчани зрак, који се преко мене дизао или су силом угушиване сузе... „Да, играћемо се, Валтеру, кад се пробудио рекох; хоћеш да те песмом успавам, као малога Ернста?“ „Да, певај ми, мама!“ И ја певах, као што ономе певах; који је за навек заснао: „Сиавај ми, чедо, љубимче моје! Заклопи плаве очице своје, Тишина, мир је у соби свој Ни близу не дам ни муви злој!“ И доисга, чусмо полако, правилно дисање, а бисерне капље зноја осуше му се преко бледа чела Криза је срећно прешла. Већ се полако развиђавало, када се пробудио. Међутим смо му постељу окренули на другу страну. У место да гледа у материну слику, гледао је у ирозор, који беше пун цвећа. И тако у га обасјаваше животворни полетњи зрак. Од сада сам га сама неговала. И наскоро дође жељено доба оздрављења и опораве. Мало отровано срце оздрави и као сама од себе љубав се пробуди. Кад га први пут изнесосмо на веранду на јесење сунце, привуче ме муж иа своје груди са пуно осећаја и рече: „Жено срца мога, мајко дечице моје, како да ти се захвалим?“

Превео Иван Мартиновић.

I>р< & • ЖЕНСКИ свнт.

93