Женски свет

ЛАХОР, ЛАХОРЕ!

Лахор, лахоре, Мани će горе; И цвећа мани, Кратки му дани! Неверно луташ, Ружа бледи, мре, На самрти шапће Лахор, лахоре ! Лахор, лахоре, Мани се горе Перлез.

Ружицу штеди, Да нам не бледи! Да рујна цвати, И снове снева; А славуј мали, Да јој поиева! ЈХахор, лахоре, Мани се горе И цвећа мани, Кратки му дани! Даница.

ГДЕ И КАД ПОЧИЊЕ ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ.

Тек што је отворило своје стаклене очице унрло их је у мајку, која га у меком крилу на мекшој мајчиној руци љуљушка. Оно јога не зна ништа, не познаје Бога, не познаје свет, оно познаје само мајку евоју, она му је све и од ње Сва добра очекује. И мајка би му заиста све учинила, она га пита слатком и нријатпом храном, љуљајући га на меканом крилу, радује се што ће јој чедо скоро слатким гласићем нроговарати „мама“, што ће чедо скоро нроходати, те ће јој много олакшати. Многа већ сад мисли како ће јој кћерка бити леиа девојка, како ће се какви одличан младић у њу заљубити и како ће се њено дете усрећити, а заборавља на евоју свету дужност, даје њој већ еама природа одредила, да своју децу сама васпита. Душа и тијело се упоредо развијају, дакле док дијете расте, буде се у њему све душевне способности, дијете долази к разуму, оно за свашта пита, оно је радознало. Сад баш у то доба ваља узгоју деце највећу нажњу иосветити. Многи родитељи не само из најнижих слојева него и из средњих сталежа, не пазе ни мало на душевци развој своје дјеце, не назе на оно што иред дјецом говоре и чине; не одвраћају дјецу од злих навада, ие упућују дијете на оио што је добро и племенито, не уче дијете Бога познати ни Богу се молити велећи: „Кад у школу пође, учитељ ће га дотично учитељица научити. Сав морални, интслектуални и религиозни узгој полажу на школу и учитеља. А зар дијете од 7. године ништа не појима ? Зар оно можда иреспава то време. ? 0 не! Душевне енособности дијеце развијају се најбрже и најсталније у томе .добу. Слике из дјетинства, иризори из

дјетинства, били они добри или зли, приче, које Смо у детинству 4. —5. год. чули остају нам трајном својином душе. Па колко гријеше оне мајке, које сву своју лијеиу наду на срећу својих љубимаца полажу у руку другоме, иолажу у руке нросте служинчади, која дјецу исквари, за које послије иа учитеља пада кривица. Но камо среће кад би учитељ могао добити у руке дијете, које истина 'није ни у чем ноучено, али да му није окаљана невина дугаица. Душа дјетиња пошто се тијело развија не може остати непомична и она ради и она прима храну, а према тому какова је храна, какви су призори што их дијете гледа, какве приче гато их слуша остају слике, дубоко утиснуте у душу дјетета. Па тешко оној комотној мајци, која своју дјецу припусти служинчади, да ју ова узгаја (изнимно • бони). Многе гата више таке мале музикаше не трпе у соби, дању да нрљају а ноћу да мајци у сну не сметају, но их повјере слушкињи да с њом или у кујни или у каквој мрачној коморици спавају. Какви ће ее* утисци упечатити у душу те дјеце. Мајка све своје најљенше наде нолаже у просту слушкињу а по њој тек на учитеља. Зар од те дјеце моћи ће дочекати оно што жели ? Опћећи и примајући свој узгој од оних који сами нису узгојени, слушајућ разне за дјетињи дух погибељне ненристојне ријечи, свако ружно дјело, хвата се дјетиње невине душе, као рђа гвожђа. Зар ће учитељ моћи дјетету из душе избрисати дубоко урезане слике свих оних нризора, свих оних неиристојних ријечи, што их је дијете опћећи са служиичади чуло. Човек ио природи већ опонаша радо све оно, што је добро. Дијете виде

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

167