Женски свет

18.

— Не. Дужни сте још помоћи ми у намери, да се и ја Вама допаднем!

— То је већ много теже!

— Зашто — прекиде је велики кнез — ја Вас дуго мотрим и разбирам за срце Вам и душу, за Ваш карактер, па мислим, да бих могао саставити своју срећу с Вашом, кад бисте пристали да за мене пођете.

— О том није баш лепо, говорити за парадном трпезом.

— Па о чем да говорим. Ја видим тај мали претен на Вашој руци; дајте га мени, и биће залог, како мислите о мени.

· — Шта! Овде, пред свима, да Вам прстен дам 2!

— Нико неће ни спазити: та ми гово-

римо са свим тихо; ко може погодити, о

чем је реч међу намиг Прстен тутните_

ежањ хлеба п метните крај прибора у Рр Ј

свога. Ја ћу с места узети тај Ваш та-

лисман (амајлију).

— И запета ми је талисман! Прстен је то моје Швајцаркиње учитељке, госпође Вилдермат. У шали га узедох од њеи натакнух себи на прст, па га никако не могох после скинути с прста, ма колко се мучила. МИ претен остаде у мене. _

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 2.. лостив па ће прстен сад сићи с прета. Молим Вас, попробајте!

— Краљевићка, смешећи се, потеже прстен и скиде га изненада, тако лако као да су јој прети у тај мах стањили се. Гледну претен и наједаред пребледи, за | тим порумени и, ћутећки, тутну га у хлеб. Велики кнез узе прстен, нико то п не смотри; погледа унутарњу страну претену, па 'запита краљевићку :

— А знате-ли шта ту пише»

— Сад сам и ја први пут прочитала запис тај!..

У прстену било урезано: „МИмператрица всеа Фосаи“ — царица све Русије. Царица Марија Теодорова поклонила тај претен једној учитељци, рођаки госпође Вилдермат, те од ње овој остао.

Велики кнез би пренеражен тим записом као каквим предеказањем. И ожени се краљевићком Шарлотом, потоњом царицом Александром“) Леодоровом — им не растаде се никад више са тим претеном; мали му беше за прст, те га свега века свога носио до срца на грудма, на танкоме златном ланчићу. - -

-— А можда ће усуд мени бити ми- | По Руском. 4, #) Тако се прозва, кад пређе у православље и пође ва рускога великога кнеза Николу Павловића — потоњег руског цара Николу [. Сећаш ли се лане моје, А зашто сад, поред тебе Када бесемо деца мала; Нога ми се споро креће – Како нам је у окашлу Срце вуче само теби Само радоет треперила. — Али нога напред неће. Сећаш ли се кад идосмо Погледам те, па тад брже Оно шарно брати цвеће, У земљицу опет доле; Врх којега свуда само: Клоним те се, а срце би Разнобојни лептир леће. — Вечно теби — јер те воле. Како смо се радовали: Сузе лијем у самоћи, Које више цвећа има; Што већ нисам поред тебе. Па како смо тад китили Али да ти то прозборим Једно друго по преима! — Од помисли — ерце зебе. Како нога тада хитро И живот ће стићи крају, Скакуташе поред твоје; А бол срца мога неће; Како тада све што имасмо Пред очима вечно трепти: Ми сматрасмо: као евоје. — Друговање наше — цвеће. Велики Идвор. ј - М —ва.

,