Женски свет

Бр 8.

ЖЕНСКИ СВЕТ. ; 43

нас бити са вама: наш ђак. Пазите се, као што раде добра деца... Она је у другој школи, далеко, чак тамо у другом округу свршила први разред; сад ће учити други... Нека би мала Миља оправдала моју жељу, а та је, да буде честита и ваљана, и тада ће бити добар ђак. Нека се угледа на Јовинога Мићу, па ћемо са њоме еви бити задовољни!..

__ Мене заводнеше очи и тек што не поче јецати... Толикој радости, на један мах, ја се нисам надао... Миља... госпођица. .. Па после да, се угледа на Јовинога Мићу!..

Да ли је ко од мене био ерећнији на земноме шару ја нисам могао мислити, тек ја сам тада био најеретнији створ на земљи

Миља је била моја. Моја у мојим детињим маштама !..

После су настали дани учења... Да би оправдала учитељеве напомене, Миља је седела до мене у клупи, иту смо као давнашњи знанци развили своју акцију...

Задатке смо учили заједно; и кад би што она на памет говорила, ретко би кад пропустио црилику, а да јој не шанем оно, чега се она није могла да сети. Не могу пропустити, а да не напоменем, да је моје детиње славољубље често пута од њенога поверења чинило злоупотребу... Тако сам јој што лажно дошануо право сам знао да јој истински кажем. То сам и ако ја искључиво задржавао за себе. Јер кад би се сви пропитали, тада би ја устао и одговорио. То је захтевао ауторитет најбољега ђака. . Но њено добро срце, то ми није никад сувише замерило. Љутила би се често, али би ми увек опростила. ..

— Што ме болан Мићо превари, —- рекла би ми некако болећиво, само како је она то умела да каже...

Ја бих се тада клео, да нисам одмах ни сам могао. сазнати, па сам се сетио кад је она села, кад је други питан, и да је тада било доцкан да јој кажем.

Она би наивна, какву је Бог створио веровала томе. Рекла би ми, да се она на Микицу не може да љути, и благо би се насмешила на мене; то је био цео укор, који ми је за моје издајство наменила!..

Проводећи време тако рећи једно уз друго познали смо се... Ја сам био прек; одмах би

се наљутио, и тада би што но кажу сам себе. ватро. Тешко би било нејачему, који би ме за

шта изазвао...

Она је била права супротност томе: блага, кротка, управо требало је тражити нарочитих узрока па да се наљути... Па она је умела да чита, али да чита тако лепо, слатко, као да је читала деценијама!.. Ја сам опет доста тешко читао, а право да кажем имао сам обичај и да муцам!.. Но писала је врло рђаво! Па оне вечите крмаче на прописима, а уз то често оетајање без ручка због рђава“ писања, врло су слабиле моју наклоност ка' њој!.. И то наклоност онога дечка, који је пишући на пропису: 45. буки ._ бе, како ће као општински ћата, за зеленим асталом у општини сачињавати пресуде, и тумачити својим неписменим кметовима законе!... Ма на страну многе грешке из осталих предмета, које сам ја тако рећи знао у прете, али рђаво писање, аи непрестане казне, е абале су јој у мојим очима лепоту лица, која је иначе бајна била!..

Што смо више једно са другим друговали тим смо на себи привукли већу пажњу наших другова који су нас већ почели карати једно за друго.

Миља се за то није љутила. Управо њеној благој природи и годило је ово потезање њеног имена. Са мном је било другше... Кад би она лепо написала пропис, добро одговорила при пропитивању, тада је била: „моја Миља.“ Волео. сам је, што но кажу, како се воле очи у глави и ко би ми тада рекао што налик, да ће Миља некада бити моја, нисам ве љутио, управо ласкало ми је мојој детињој сујети... Али кад моја, драгана нашкраба пропис, како је то она често радила, па стане при пропитивању бубати бесмислице, ко би ми је поменуо, познао би сву. величину моје суровости!..

.

Кад сам евршио трећи разред, и кад сам кроз сво време остао као најбољи ђак, учитељ предложи мојим старијим, да неби имали потребе, да читаву годину дангубим око учења четвртог разреда, већ да би ме он могао за време распуста спремити да пређем у гимназију... На то се и саглавише, и већ у септембру, ја сам отишао у варош да учим гимназију.

Сељаче, које је први пут из села стало на варошку калдрму, а уз то ве у вароши и наетанило, да учи у њој школу — имало је у њој. толико новости; душа његова примила је толико утисака, да је потребно доста времена, па да св све то сталожи — хармонише... После тога дошло је учење, и то учење доста озбиљније,

замишљао,