Женски свет

· била "вора!.

"је ' "монотоно,

.

"ва свима својим

"код њене „Цаце“ _ седи у клупи и да јој суФлира кад би

144

ЖЕН СКИ СВЕТ.

но у есоској основној школи, а опет и стечено славољубље најбољега ђака —“ па све скупа учинило је, да се минули догађаји чисто забораве... Тек ускршњи распуст, па онда пролеће чаролијама, после евоје мило село, познаници, стада, шумице, пасишта, парице степен заноса, тада рекао бесним!.. Кад сам се од свега тога прибрао, сазнао вам, да је и Миља напустила школу. Ни ова није хтела више да учи... Да ли је сматрала да јој је било доста школовања, или је изашла из школе да ее већ пођевојчи — или је можда још нешто било... тим .-— Бек да сам 66 ја иекрено радовао што је она напуштила школу; што више не учи. Бар кад нисмо заједно нек чува овце, да други до ње пе причала

ШИ-

који толико заносно опија, да се

би, налази у вишим сферама не-

толико је у ствари,

имена река или планина у коме огругу

0 томе распусту ја је нисам видео. Право

да кажем желео сам да је видим, а опет страшио вам се тота; Нисмо се видили већ одавно, и. ја сад не знам како би издржао тај састанак ! Било ме је некако стид... Па онда шта би мо-

гли тада да радимо; о чему би говорили, и да ли

би се управо и могло питања,

говорити!.. Све су то на која нисам могао дати одго-

Пеле овога, распуста настало је учење, које истоветно, и које за, ову причу нема тако рећи никаква интереса,.

Из гимназије отишао сам да учим орати и "копати, а. одатле у војску. да то време прилике ву се моје нагло изменуле. Умро ми је мој добри отац. Мати моја од веселе домаћице постала је ћутљива удовица... Задруга се моја тако разредила, да су ми само мати моја и стари

_ стриц вили гнездо и ложили ватру на огњишту...

Без сумње, да је и на мене све то тако јако утицало, да сам се у својим одлукама на бу-

дући живот колебао, ка орахова, љуска на речним

валима!.. Нисам имао одређенога циља у жиБоту:-: Ји би ја, научивши се већу неколико варошком животу, радо остао у војсци да те-

чем каријеру, или тражио ухљебија у државној служби, дотле ме је моја добра мајка молила, да се вратим кући, да орем и копам, да ми нана

нађе цуру, те да се на бабином огњишту ватра

не утули!

и то све скупа такође прави извесан |

Ја све то нисам могао д: ехва- |

_ је она управо и разумела !

Тада би се сетио Миље!... И што би више мислио о мојој будућој кући и кућењу у селу, тиме би ве већма сећао Миље!. Детињетво је било и прошло... Ја сам сада био заборавио пи прописе и њено рђаво писање а све чега се радо сећам било је то, да смо некада заједно седели једно до другога и да смо се — волели ! Но шта сам и као дете предузео, да будем добар ђак, старао сам ее тако исто да будем и_ добар војник, а то све верујте за љубав моје Миље!.. И то сам постигао, јер сам канлареки испит положио на подпуно задовољство својих предпостављених. А наредба команданта пе шачкога пука, којим сам ја и моји другови произведени у капларски чин, забележила је Јованова. Мићу, као најетаријега, каплара у сва четири пешачка батаљона дивизије сталнога кадра. Томе су се обрадовали моји водни официри, мој командир чете, командант, а ја разуме се највише. Први акт, који сам сматрао да је потребно, да као нови каплар, напишем, било је прво моје писмо Миљи!.. У њему сам јој описао моје војевање, а у колико ее сећам било је завршено тужним Јакшићевим стиховима...

„А славуји тихо уз песмицу жале,

Не би ли им ладне етене заплакале. Немо поток бежи, ко зна куда тежи: Можда гробу своме — мору лађаноме!“

Да ли и ови стихови; суморне песникове душе, нису што слутили 2...

Од ње нисам добио одговора, а то ме је јако бунило. . Зашто да ми она не пише2 Да ли је она, добила. моје тшпемо2.. Или можда не уме да на њега даде одговора.. Ја сам се старао, да ее у њему што наученији покажем; а да ли га · Па онда шта сам јој ја и писаог Причао јој како је војевање, како сам безброј које каквих бесмислица, 0. којима она нема ни појма... А да ли сам казао да је волим 2.. Јок!.. Од тога сам се стидео... Стидео сам се, да, јој то и у писму кажем!.. Па шта ће.ми она онда и да одговори !

Или ваљда није од ње сељанке очекивати, да прво она искаже своју љубав, како то чине само“

НО КИНЛАО, и

"Американке!..

Осуство, које се обично даје старим војницима пред долавак регрута, први батаљонески каплар добио је прво. . „ И заиста, њему је покрене и било!.