Женски свет

Кад то зачу љуба Анђелија,

Она сједе брижна, невесела,

Сама мисли, а сама говори:

„Што ће ова сиња кукавица!

„Од Бога је велика гријота,

„А од људи покор и срамота;

„Рећи ће ми мало и велико:

„Видите ли оне несретнице,

„Ђе отрова својега ђевера;

„Ако ли га отровати нећу,

„Не смјем војна у двору чекати,“ Анђелији је сигурно изашла страшна елика ондашње јадне Србије пред очи. Турци освојише Бранковића Ђурђа државу; најмлађи син Ђурђев, Лазар иде о глави слепој браћи својој: Гргуру и Стевану да власт за себе задржи. Гргур с матером Јерином беже Турцима и моле помоћ против Лазара. Овај да се те беде опрости отрује своју рођену матер која му је живот даровала. Па зар опет један такви грех и на њену душу 2

Мало ли је злочина што за освету на небо пиште 2 Зар нечиста савест ноћу и њој мира да не даг У очају клекне Анђелија пред икону те

се мољаше, да јој Бог улије мисао шта да ради2.

И Бог услиша молитву њезину Све мислила, на једно смислила: Она оде у подруме доње; Те узима чашу молитвену, Саковану од сувога злата, Што је она од оца донела, Пуну рујна наточила вина, Пак је носи својему ђеверу, Љуби њега у екут и у руку, И пред њим се до земљице клања: На част теби мој мили ђевере! На част теби и чаша и вино Поклони ми коња и сокола“ !

У једној српској, народној пословици вели се: Слепче ко ти ископа оког — Брат. — За то је тако дубоко. — Ово је искуством оправдана истина ; јер ништа већма не боли него кад нас брат увреди. Такве се ране земаљским лековима не лече; оне зарашћују само чудотворним леком који анђели с небеса доносе а тај је лек: лепа и помирљива реч. Од такве једне лепе речи изреченс на уста, тужне и тешко забринуте жене

_ његова рођенога брата, на Богданову срцу као

од зрака жарка еунца, истопи се лед. И ако тешко и ако дуго борећи све собом, кад је погледао у ту екрушену жену која нетренимице од њега ишчекује пресуду своје судбине;

60 ЖЕНСКИ СВЕТ.

КЕ | и 5.

Богдану се на то ражалило Поклони јој коња и сокола.

Но да се вратимо, штовани слушаоци и слушалице, Дмитру Јакшићу, којега смо оставили како је појахао вранца великога те отишао у ј ак Ут 1 П % лов. Онако узрујан од једа, какву год дивљач на око узме, он је промаши.

Дмитар лови цео дан по гори, И не може ништа уловити; Намјера га пред вече нанесе На зелено у гори језеро,

У језеру утва златокрила,

Дозволите да вам овде у неколико речи, нацртам начин средњевековнога лова, наших ерпских јунака. Лов беше двојак: ситан и крупан. Што се у песмама народним казује: „те он пође ситан лов ловити“, то се има разумети само на тице и ситну дивљач зечеве и лисице. Крупан је лов био на срне вукове, дивље вепрове и медведе. Ловило се на три начина: виговима, замкама и мрежама и таки лов звао се „хитар“; јер је ловац хитрином а то је лукаветвом до лова долазио; даље ловило се оружјем и без оружја и то: псима и соколима. Овај последњи начин сматрао се да само властеоском сталежу искључиво припада. С тога су и држани у сваком двору људи који су изучавали псе за лов. и звали се пеар", па онда људи, који су учили соколе а ти сву се називали соколарима. И цар је имао своје псе и соколе као што то у Душанову законику видимо где се вели у члану 18)-ом:

· „Куде греду пси цареви и соколари и песарем и

соколарем, да им се ништа не даје“ — то јест што им по закону не припада. Утва је врста златних патака — немачки »Сојдепе«, које имају осо-

бито по крилима перје као злато, због чега се.

и назива утва „златокрила“. На те су утве наши јунаци најрадије соколима у лов итли

„Пусти Дмитар сивога сокола, „Да увати утву златокрилу, „Она му ве не да ни гледати, „Него шчепа сивога сокола;

„И сломи му оно десно крило. „Кад то виђе Јакшић Димитрије, „Брже севлачи господско одело, „Пак заплива у тихо језеро, „Те извади сивога сокола, |

„Па он пита сивога сокола: „Како ти је, мој сиви соколе, „Како ти је без крила твојега 2“