Женски свет

_ Бр. 4. и 5.

· ЖЕНСКИ СВЕТ. 59

у Смедерево где га посеку. — Но да пређем на текст песме: „О деоби“ због које и седох управо на ово место да вам га протумачим. Песма гласи овако:

Мјесец кара звијезду Даницу: Ђе си била, звијездо Даницег Ђе си била, ђе ви дангубила 2 Дангубила три бијела данаг Даница се њему одговара:

Ја сам била ја сам дангубила Више бјела града Бијограда, Гледајући чуда великога,

Ђе дијеле браћа очевину, Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане. Лијепо се браћа погодише, Очевину своју подјелише: Дмитар узе земљу Каравлашку, Каравлашку и Карабогданску, И сав Банат до воде Дунава, Богдан узе Сријем земљу равну Сријем земљу и равно Посавље И Србију до Ужица града; Дмитар узе доњи крај од града И Ружицу цркву на сред града.

Овде ћемо мало застати. У песми овој помињу се Каравлашка и Карабогданска, а то ће рећи: данашња Влашка и Молдава као српске земље, за које историја не зна да су игда српској држави припадале.

Назив Кара то је турека реч и значи урн. То је име постало по свој прилици од војводе влашког Радула Негру, српски: Раде Црноје које нас опомиње на Зетске господаре Црнојевиће, доцније кнезове Црне Горе, коју и сада“ Турци називају: Кара Даг. Да је дакле Влашка по презимену Радула РНегру, названа Црном или Кара Влашком убеђује нас то, што су Срби па и Турци Молдаву по владалачкој династији Богдана њу прозвали Кара „Богданском“. Што се пак у песми Каравлашка присваја српским земљама, биће отуда што је један од најстаријих војвода влашких: Владислав Бесараба био шурак цар Душанову сину Урошу, те је сродничка веза Србије и Румуније од најстаријих времена па још и за доба Јакшића, особито Стевана, који се по Малој или Крајовској Влашкој много бавио, у народној памети жива остала.

Но почујмо даље песму шта нам о деоби казује:

(0 мало се браћа завадише _ Да око шта, веће ни око шта;

Око врана коња и сокола;

Дмитар иште коња старешинство, · Врана коња и сива сокола,

Богдан њему не да ни једнога.

Ово: „коња старешинство“ ваља овако разумети. По староме српском обичајном праву, коњ и оружје, били су знак старешинства, међу браћом у једној породичној задрузи. Српски краљ Драгутин када је предавао краљевску власт своме млађему брату Милутину, преда му за знак старешинства и свога коња и оружје. У цар Душанову законику вели члан 48-ми: „Када умре властелин, коњ добри и оружје да се даје цару.“ Коњ добри, звачио је бојна коња; јер кад узмемо у обзир, да је таки коњ често на себи носио оклопника у гвожђу, његов буздован, штит, сабљу, копље, стреоник, наџак, торбу с храном за недељу и две, дана; даље, да је тај коњ носио на себи и сву своју опрему коњеку, то је јасно да је таки коњ морао бити добар, голем и снажан за напорне маршеве. Уступити коме коња и сокола значило би, признати му старешинство и потчинити се његовоме господарству а то баш Богдан није хтео.

Кад у јутро, јутро освануло, Дмитар узја вранца великога, И он узе сивога сокола,

Пак полази у лов у планину, А дозива љубу Анђелију: „Анђелија, моја верна љубо! Отруј мени мог брата Богдана; Ако ли га отровати нећеш,

Не чекај ме у бијелу двору.“

Ко добро познаје особине нашега народа, код кога ве нарочито при деобама највеће распре па и парнице дешавају, томе ће тај психолошки моменат у овој песми бити сасвим природан. Старији брат, јогунством млађега до ерца увређен, и није имао друга излаза већ у злој вољи да изусти непромишљену и пренагљену реч, која жени беше строга заповест. Један Јакшић, који је и самом краљу Матији смео истину у очи да кресне а као војвода, читавим војскама командовао, тај је био научен да се његова заповест и слуша. У пуној свести тој, чисто га видимо како је сав црвен од љутине залупио вратима за собом и стрчао низ степенице, које тутње под ногама његовим. У дворани завлада мртва тишина. У једноме куту седи бледа жена, подлакћена на руку а сва се предала у мисли.