Женски свет

62 | ЖЕНСКИ СВЕТ,

Бр. 4. и 5

његове за немачки народ, у отпоздраву рекао ове знамените речи: „За све што сам, имам да захвалим овој овде жени“. Рекав то показа руком на своју жену, која је уз њега стајала. А потврду за ово имамо и у речима младога Лава Толстоја, који каже, да човек, када се ожени,

"постаје друкчији, постаје миран, трезвен, јак,

очува светињу и храброст душе. Све до скора жена је само преко породице, еле посредно утецала на друштво. А од најновијег доба сусрећемо се са женом, као непосредном раденицом на јавном пољу. Па који је посао поглавито изабрала жена на том пољуг Ово је век н'претка, али и век јада и невоља. Модерно дру-

_ штво дели велика провалија, на две стране. На

једној су они који имају а на другој они, који немају. Мушки су створили напредак, а жене су прегле да ублаже јаде, који бар по досадашњем развијању друштва неминовно иду са напретком. Оне обрнуше очи своје к невољама и бедама човечјим, оне узеше у руке своје јавно милосрђе не могући по милостиву и сажаљиву срцу евојем више очима гледати, како се сиротиња пати и мучи. Тако поникоше женске задруге, друштва женска за потпомагање сиромаши најпре у већих и напреднијих народа, а по том и у нашем народу се почеше једно за другим оснивати женске задруге и данас имамо у овим крајевима неких тридесет женских задруга. Тешко ћемо наћи и повеће село, где Срби у јачем броју живе, а камо ли град без женеке задруге, у којој наша сиротиња гледа своју помајку, свој ослонац, своје отрејано сунце. Ако икојем, а оно нашем народу добро дођоше ове задруге. Наше племе у овим крајевима је као сирак тужни без игде икога. Ми смо на саме себе упућени, нас нико не помаже, а сви нам одмажу. да то се у нас иште

и од женске стране много родољубља, много.

рада, мара и жртава. И у нашем месту се пре две године засновала српска женска задрута Кад би ми овдашњи Срби покушали да окупимо све снаге око једног посла у служби народне ствари, не верујем да би успели, но што не би ми били кадри учинити, учинише наше жене, учинише Српкиње овдашње. Са гледишта наших мутних месних прилика женска је задруга једина светла тачка, једина утеха српска у овом месту. Ово је лепа појава, пред којом се мора свак поклонити и одати признање свести и српском родољубљу нашега женскиња.

Женске задруге су чисто хумана друштва. Оне нису установљене ради себе и ради личне

користи чланова својих, него других ради, ради помагања и подупирања потребитих и невољних. На застави њиховој исписане су узвишене речи хришћанског „морала: „Буби. ближњега свога.“ У служби том начелу женске задруге колико су већ сиротинеких еуза утрле, колико нагих задделе, гладних нахраниле и болних понудама снабделе. Но не само то, него и просвета народна, као опет једна сирота, кадгод је закудала на врата женских задруга, осетила је њихову подашну руку. У најновије време женске задруге нису се оглушиле о вапај народних школа, нити о запомагање мезимчета међу народним тековинама, народнога позоришта нашега. Ево је саврела мисао, да се склопи савез свих женских задруга, да се раду даде већи полет, да се крупнија и замашнија дела могу стварати, види се, да су наше женске задруге пуне воље и живота. да то их и благосиља сав народ и на њих упире очи као на узданицу своју и на добар дух свој. —

Међу врлинама, које красе Српкињу, спада и побожност. Ту је црту српкињине душе уочио и песник народни. Он је спевао једну песму, у

којој се казује, како је царицу Милицу болело,

што јој муж, цар Лазар, не гради задужбине, као што су пре њега Немањићи чинили, па га је укорела за то о креном имену њихову пред гостима, пред свом господом и господичићима, На то је цар Лазар обећао да ће саградити цркву Раваницу себи за душу, а свом Стефану за здравље. Што рекао, то је и учинио. Иницијативом жене саграђена је црква Раваница, а то нам даје повода да мислимо, да су и друге цркве подигнуте женским саузимањем, које су оне украшавале и даривале ручним радовима својим. А колико Српкиња уме бити одана својој вери, нека послужи за пример Оливера, најмлађа кћи цара Лазара, која је за невољу због политике морала поћи за неверника, цара турског Бајазита, али није хтела нипошто вере своје оставити, ма да је без сумње било јаког наваљивања и тешких искушења.

Наше су женске задруге већ штатутом себе везале, да ће се сваке године о креном имену свом обраћати цркви чинећи задушни помен својим умрлим члановима. Тиме показаше још једну врлину евоју: хришћанску свест. А да љубе српеко православље засведочавају тиме, што неке од њих, а у ове иде и наша женска задруга, славе крено име своје онако, како треба и при личи. Славе га резањем кренога колача, лепим и значајним обичајем српским. Орпеки народ