Женски свет
Бр, 4. и 5. ЖЕНСКИ као и сваки има своје обичаје. Они су крај језика и вере Физиогномија његова, садржина његове народности, особине, којима се он разликује од осталих народа. Обичаји су духовно благо, мило наследство, које нам је остало иза очева и дедова наших, У њима живи дух наших дедова и ми потомци њихови држећи те обичаје везујемо се за тај дух. Ми Срби имамо богату ризницу лепих обичаја народних. Од свих одвојила је слава, крсно име. Крено име је најопштији и најмилији, најсветији и најубавији обичај народни. Најопштији је, јер нема Србина, а живео у палати, а у колеби, био богат или убог, да не слави и не служи своје крсно име. Поједини домови, цркве, друштва, школе имају своје свечарство. Зато се с правом каже, где је Србин, ту је слава. Најсветији је то обичај, јер кад Србин тражи небеске помоћи, обраћа се прво Богу па одмах својој кућној слави, своме еветитељу заштитнику. Најмилији је то обичај, јер ће се Србин свега пре одрећи него кренога имена. Има Срба, истина такових је врло мало, који
=>
ЖЕЉЕ
Дивно јутро осевануло
Сунце сија с неба плава, | Потпунуо тихи вјетрић | Облачиће расћерава. |
У јутарњој роси блиста, Све је тихо, све је свеже
Сунце злати, сија, греје, | Сватђе сија радост чиста.
СВЕТ. 68
не знају матерњега језика, али држе ерпеке обичаје, а нарочито своје крено име прислужују. Има и такових, који су вером преврнули но им у новој вери сећају се своје кућне славе. У Босни има старих племићеких кућа, које су у време турске поплаве истурчиле, али и данас чувају од колена на колено ликове свога светитеља и свете у тихоћи своје крено име. Ето, тако је лава срасла са душом Србиновом. Те зато ко не слави своје свето, не може се звати правим Србином. Част нека је овој женској задрузи што у кући својој заведе резање српекога колача, заборављени лепи обичај српски, те се тим иестакла као пионир ерпског православља. На њу би се могле угледати у том и старије задруге а и многа мушка друштва. Ко крсно име слави, ономе и помаже. Нека пречиста и богоизбрана дјева Марија, крено име ове задруге, својом ризом заштити ово племенито друштво, да оно засјаје међу еестрицама, к'о Даница међу звездицама. Милутин Гавриловић, — парох сомборски.
А у мојим младим груд ма СОтотина се жеља роји, Једна другу престизава
И опет се њоме споји. Кеље хите, надмећу се
ИМ једноме мјесту лете, Много их је, ал хоће ли Доспјети до своје мете 7
Или ће се разбит пусте
О стијену заборава,
И вратит се мени назад Од тога ме хвата страва.
Книн 1900
Зорка.
КЛУБСНИ ЖИВОТ ЖЕНОКИЊА У ЛОНДОВУ.
Ваљда ни у једној држави није толико развијен клубски живот, као у Лондону И то не само међу мушкима, него у последње време у великој мери и међу женскима. С почетка су многи замерали женекима, које су похађале клубове, наводећи, да то не приличи женској; но поред свег тога клуб женских јако напредује.
Како је пријатно и како је потребно похађање клубова оном великом броју женских, које отправљају разне јавне дужности, када ее после дневног рада састају у својим клубовима и тамо одмарају и пријатно забављају. Кенски клу-
бови су природна последица данашњем духу
· времена, јер и женска има данас да врши не
мању мисију од мушког. Па ипак је оснивање женских клубова имало великих препрека.
Јоти пре двадесет година основан је клуб за женске који се по имену оснивача назива »Боглету Ше Сјађ« и сада тај клуб има врло велики број чланова. Године 1883. бројао је тај клуб преко хиљаду чланова. Годишња чланарина, је врло мала, с тога се број чланова тако брзо и умножио. Плаћало се само 5 шилинга. Уписнина се није никаква плаћала. Године 1888. мо-