Женски свет

Бр. 4. и 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 13

вор. .“ Доћи ћу ја за тобом — само док се овдје извиним мојој Мари...“

Пријатељ оде, а Мане лута по гори као луд. Закаснио и ручак... Џошљедњи је дошао у хотел, али нашао тамо оне двије... Стаде им се одмах приказати најбиранијом уљудношћу и извињавати. Али Мара не ће ни да чује о том; она уопће не мари да говори, нервозна је вели Уза то Мане одмах распреда широке раз-

говоре са млађом — Зорком. Она је дражесна ! |

Весела и духовита — "а лијепе су јој очи вазда пуне варница и сјају као двије звијезде. Она о свачему чаврља — само вели да се у списатељевању“ ништа не разумије... Мане ужива три свијета, заљубио се до ушију... Сјутрадан је једва дочекао, да дође ручак. Али оне двије даме нијесу дошле. Мане не може да једе — ни да пије, ни да сједи, већ бјеж пропиту куд су и шта је с њима. Гостионичар му каза, да су отишле у гору још јуче... Шта сад Ни двије ни три, већ на коња па докле стигне, а даље ће пјешке. Он мора Зорку да види, шта било да било! Дан био врућ — а Мане лети као бијесан и гладан и жедан. Већ је код лугареке куће и ту упита лугарицу је ли видела двије даме овуда проћи. Она се лукаво насмије и рече: „Једна сједи ту у соби, јер није могла даље, а друга је са мојим човјеком отишла до на главицу. Киша ће вае господине уфатити боље да и ви уђетек мени“ ! Мане полако провири кроз прозор и опази Мару М. гђе дрема окружена, јатом муха, а пред њом шолица кафе Дуги нос пао јој на браду „Зорка је сама, ох сретна ли мене! Мане у себи и појури у гору. Из далека мрмљала олуја и сијевале муње. Али Мане трчи ко бездуше. Ускоро навали пљусак кише и у добар час стиже до неке пећине, лијеп заклон. Али ко би њега уставио! Не смета њега киша као што га прије није сметала врућина — он јури, лети, гази, трчи... Сад је на главици... Ту је кућица за путнике. Весело бане унутра, и замахне шеширом да је са њрга сву собу полила киша: „Помоз Бог — госпођице Зорка!“

кликне

Дјевојку полије руменило — али весело дође у сусрет и стаде оштро карати свог знанца што је ишао по овакој киши и што је сав мокар! Поквариће здравље — за Бога милога!... „АХ ништа, само сам гладан као вук -- а иначе нема љешшег дана за ме!“ узбуђено ће Мане...

„Гладан!2“ рече Зорка и одмах потрчи, те покупи останке јела, комад сланине, јаја, кобасица и риже па стаде хитро и грациозно кухати вечеру. Сама си је ватру наложила и вама је госта подворила. Мане је пливао у срећи... и појео је све. „Још кафице!“ весело сада, кликне Зорка и потрчи канти да узме воде. Али је била празна. Сада се понуди лугар да иде по воду — врело је близу. Мане задрхта од среће! Биће сам са драгим овим створењем. Чим лугар оде — он Зорки каза, да ју жели за дружицу на путу живота — нека га учини најеретнијим човјеком... Али она се енуждила и рече: „Није могуће — ради мене не — већ — али не говоримо о том!“ Мане ју мољаше и заклињаше, али кад виђе сузицу у оном елатком оку — зазебе га срце. | ~

Вратише се. Џутем се чудио лугар шта ово двоје веселих младих људи одједаред шути ко заковани...

Кад стигоше лугаревој кући, дочека их дугоноса љутита. . „Откад те чекам Маро! Гдје виг А2 — господин уредник — који мрзи списатељице! Откуд Ви!2!!....

Дјевојка поцрвени до преко ушију — а Мане оста као укопан на мјесту. Напокон ипак прошалпта дјевојка чедно и тужно: „Јест ја сам била Мара М... Оно је била шала, те смо промијенили имена... Сад знате све! Ја не ћу, да вам живот „отрујем !“

Мане се сав смете — па промрси кроз зубе: „Али — али — ја нијесам знао, да списатељице знаду и — кухати!“

да три дана летјела је по жици весела вијест о зарукама Маре М... и уредника Мане М...

Уредник је брзо промијенио своје мнијење о списатељицама.

РАВЈРО САМ ТВ...

Глед/о сам те, жјепа момо а Болан, млад,

Џа ми душу оживио Рајски над..

Бос. Петровац,

И на мјесто тешке бољке, > Што ме-тре =—

Сад ми ерце по сто пута да те мре!...

Богдан—Крајишник.