Женски свет

14 ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 4. и 5.

ЈЕСЕН У ВРОЛЕЋЕ

Целу је зиму у соби преседила. Кашљала је непрестано. Још прошле године, концем лета, задобила је ову болест, кад су код Филипа Вуковића жито жњели.

И она је тамо била, са веселим жетеоцима, међу којима је био и Милан.

И ако је слабија била од мушких, ипак се у послу надметала са мушкима, и више је снопова свезала, него ма који од њих. Хтела је Милану показати, да ни један момак неби с њом рђав избор учинио Истина, сирота је девојка, али је вредна, и има своје две снажне руке, које тек више вреде од мањег иметка.

Да је Милана у потаји велела, није смела то никако њему признати; само је кадкад тешко узданула, а целу ову ствар, ослонила је на свој срп, нека он говори у место ње. Хтела је тешким и претераним послом да освоји срце Миланово, то јој је била једина изјава љубави.

После тако тешког и уморног посла, ишла је ве друштвом кући у вече. Код сеоског бунара, напила се хладне воде, тако јој је добро пала ова као лед ладна вода, јер је чисто осетила, како јој је ватру у неколико стишала, коју је у своме срцу осећала. У овај тренутак јој је добро дошло, али јој је доцније шкодило. Од тога ве разболела, и никако до свога здравља да дође.

Наслоњена на лакат, лежаше у постељи, пддуже је гледала преда се, соба јој беше сад читав свет; на прозорима беше мирисни катанаш и бовиљак и друго разно цвеће, које јој пријатан мирис пружаше. Кроз прозор продиранше сјајна румен, сунчане светлости и падаше по соби, остављајући гдегде таван сен од цвећа.

Неодољива тежња обузме сиротицу, хтеде се

обући и на свеж ваздух изаћи. Била је уверена,

да ће се одма своје несносне боље ослободити, док је на пољу, дивна сунчана светлост огреје.

Већ је напред осећала, да јој малаксалост некако јача, и да јој уморна плућа све јаче удишу онај свеж ваздух на пољу. |

Уестане некако из постеље, и тешком муком обуче своје хаљине, које су јој сад јако простране биле, на њено слабо тело. Од некад тако пуне и снажне девојке, тако рећи само је сенка остала. Лице јој увело, пожутело од толике грозничаве бољетице, плаве јој очи упале, усануле, као оно вода у бунару, на дугој јакој припеци у лето. Ноге јој клецаше, кад је из собе пошла на поље.

На пољу је чисто збунила она јака сунчана светлост, која се од плавог небееног свода одбијаше доле, на целом небесном своду бљешташе чисто плаветнило, ни једног беличастог облачка не беше, сунце беше једини господар, у целој високој небесној шупљини.

Ласте се још нису вратиле натраг, у своја стара гнезда, али се на свачему могло приметити, да је пролеће наступило. Врапци несташно скакутајући пред кућом на дрвету цвркутаху, а често се чуло и кукурикање петлова, као да се надметаше, који ће боље да поздрави пролеће, та свако се тако радоваше најлепшем добу године, пролећу. Са улице допираше глас несташне дечице, која се весело играше, а из суседног дворишта, чула се песма, коју је млада, снашица певушала, наливајући воду у своје судове, на бунару.

Сирота болесница, чисто је осетила да лакше дише на овом лепом времену, које јој пуно наде улеваше, да ће скоро оздравити, та целе зиме, од јесени до пролећа, није се никад тако осећала, као овога дана. Мишићи јој почеше јачати, а и кашаљ јој није толико еметао, као у постељи.

Није мислила више на улазак унутра. Шта више, намисли да оде мало у башту, јер мишљаше, да је тамо бољи живот, па још се надаше, да ће из баште моћи видети онога, кога тако одавно није видела.

Мати, која је из вајата опази, викне за њом: Видо! Немој далеко ићи, шкодиће ти.

Ништа није одговорила, само је полако корачала напред, слабим несигурним корацима.

Тамо у башти, заиста је природа на њу бољи утисак учинила.

Тога дана јој је мати неколико леја прекопала, изнурена и измрзнута земља, се плавичасто испаравала, жељно чекајући на семе, које ће у њу доћи, као оно гладно одојче на своју мајку.

Мало даље, где воћњак почиње, кроз шипраг и бусење, протицаше поточић, и као дан шум воде другим гласом жубори, него до сад, као да се и то променуло. У страни поред ограде, џбунови од рибизли, и дрен тако напупише е је изгледало, да ће се пупови и пре времена растворити.

Око није могло видети, ни ухо чути, али је некако човек осећао, да се природа напела, како би се што пре евима показала, у својој правој лепоти,