Женски свет

Бр. 4. и 5. ЖЕНСКИ

Изнуреним погледом, посматраше болно девојче у ову природу, ни замишљала није, каква је велика и жалосна разлика између ње и природе.

Шта више, тако је осећала, да ће творац " милостиви и њено здравље поновити, као што понови лишћем поље и шуму, са које у јесен лишће опадне.

Дечијом радошћу гледаше лево, десно, непрестано је све више и више ваздуха, хотимице удисала.

Очи јој се винуше по узвишеним околним планинама. које, као венац опкољаваху село, тамо је по где где слазила којег орача, како весело корача за плугом, и звиждуће, опомињући бичем своје волове на бржи рад. Замислила се, иу мислима погађала, ко би био овај, или онај орачг

Овако дубоко замишљена, представила, је себи већ како се поље обукло — тешким погнутим влаћем.

У исто време у суседовој башти, поче неко звиждукати. Док је чула, одма се за срце ухватила, позна глае, и узбуђена брже пожури огради ближе. |

Тамо преко ограде, копао је суседов син Милан.

Вида неко време жељним очима гледаше мла, дога копача, а за тим и нехотице викне преко ограде.

— Милане !

Глас јој је тако слаб био, да се ни чуо није.

Затим колико је могла, лупне по огради. Ово је Милан приметио. Одмах је бацио ашов даље и пожури к девојци. ·

Добар дан Видо! Јелти већ боље2 Боље.

Но видиш, томе се радујем! Шта радишг Изашла сам мало на свеж ваздух. Неколико тренутака заћуташе, па онда опет поче девојче.

— Одавно те нисам видела Милане!

Док би овај одговорио, запита она по ново.

— Сам копашг

— Богме вам!

— Видиш, ја бих ти тако радо помогла, само да нисам болесна.

— Зацелог

-— Још вумњаш 2

Милан пружи руку преко ограде, и лако ухвати Видину руку. Вида је стидљиво повукла рукаве од своје хаљине, и све до прстију је покрила руку, да не би Милан видео, како су јој

+

руке ислабиле,

СВЕТ. 15

Но Малан на ово није ни пазио, него јој мило гледаше у очи, и рече:

— Не сумњам Видо! Знам, да си добра девојка, и да ме волиш.

— Здраво!

Ово слабо створење, што до сад није смело Милану рећи, све је сад са овом једном речју признала. Овом приликом некако је више слободе добила, као да је осећала, да она у болести н што више сме, него други пут. Нешто јој шапуташе, да у овом пшатничком стању, нико је за ово неће исмејати "Толико не би био бездушан ни најгори човек.

Милана је јако дирнуо овај изнемогли глав..

Одма је све разумео, о чему до сад ни сањао није. Дубоким сажалењем погледао је на Виду, којој је из погнутих очију по једна суза канула.

— И ја те волим Видо! рече јој блажећим гласом.

Девојче је на ове речи поруменило. М оно мало крви што беше у њој, на једанпут јој сва у лице удари. Очи јој потавнише, и једва се могла од узбуђења, на ногама одржати.

— Пусти ме, Милане! Идем унутра.

У овој великој узбуђености, загушљив кашаљ је напао. Посрћући, батргала се преко грудава и упутила вратима; свом снагом журила је већ и за, то, да не би Милан чуо како кашље. Тоби је јако једило. Међу тим и онако је једва чекала, да поред своје матере буде. Јер се нешто догодило, што је свакојако требало матери саошштити.

_ Дакле и Милан њу воли!... Та она је то од самога њега чула... Ох какви слатки осећаји обузеше душу њену, каква неизмерна срећа!... Док јој буде боље, одма ће претен одржати. А сад ће јој тек боље бити, сама осећа да јој је лакше Та досад јој је и ово више доприносило бољи, што није знала, шта Милан мислиг

Непрестано је Богу благодарила.

Ох, добри Боже! Ала си милостив спрам мене, што си пролеће послао.

Док је овако посрћући дошла до куће, толико се уморила и изнемогла, да је пред кућом на неки насип морала сести. Дисање јој за тренутак преетаде и нека је слабост и малакеалост обузе, какву до сад још никад осетила није. И ако је увек мислила да ће оздравити, овом приликом на тренутак, нада је почела остављати, и нека сумња је почела обузимати Знала је да је ово еве само уображење, али ипак јој је тако тешко било. Јер сад, са прага среће, бојала се и помислити на оваке жалосне догађаје.