Женски свет

Бр. 4. и 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 51

АНЂЕО МИРА У СРБСКИМ, НАРОДНИМ ВЕСМАМА.

Јавно предавање, које је држао у просторијама срп. читаонице у Сомбору 16. (28) јануара 1900. год. Мита Калић.

Да бисмо боље разумели ову народну песму коју ћу да вам протумачим, винућемо се за тренутак, за два, у најсветлије и најтамније доба наше народне, историјске прошлости; у доба, када пониче па и пропаде наша српска држава; када тек што нам се на зренику указа и на више одскочи сунце славе а оно таки и зађе у море крви косовских јунака. Тај веку коме вера православна постаде вером државном; која вера разви уметност дивна осмогласна црквена појања и подиже вештину зидања наших красних манастира, у којим (манастирима) цветашне сликање светих икона па и оно ресавеко писмо, по ком се руком писаше књиге као да ву штампане а почетна слова у еванђељу, шарала златом и бојама, да им сеи данас чудимо. Век тај у ком проклија па се и разграна, стара српска књижевност а коју надмаша лепотом језика жива, усмена књижевност народна у песмама и приповеткама својим; век у коме народ српски достиже врхунац телесне, душевне и политичне снаге своје: где су дубровачки златари најфиније и најелегантније послове за украс, — црквену и домаћу потребу израђивали а у коме је веку лично јунаштво чудеса стварало, тај се век у нашој историји зове: Средњи век.

Има људи, који о нашему ередњему веку имају настране појмове, као да је то само век мрака, суровости и варваризма али држим да немају сасвим право. Средњи век може да личи, на облацима застрто, натмурено небо; али кроз ове облаке пробијају широки зраци византијске просвете и хришћанске човечности. Зар у Дуптанову законику местимице не избија питомији начин суђења, него што се у кривичним случајевима до осамнаестога века мучењем, код нас судилог Зар наше народне песме не указују на углађени естетски укус, какав беше у то доба, а, који само потпуно образован народ имати може 2 Ако у средњему веку и беше варварства то су га Турци собом донели. Има и данас варваризма, само што је онај средњевековни био наперен на, на тело а садашњи на душу. Та сетимо се само веристична правца у Француској књижевности а нарочито у модерној драми, у којој се порок најлешшим бојама слика а напада на стид и руши вера у човечанске светиње, како су то само јаничари чинили ! Средњи век беше век безазлене ро-

мантике, витештва, побожности и праве, истинске појезије који нам је створио наше дивне народне песме. И он, да боме,'имаше својих тамних страна, међу којима је на првом месту: страскост, по којој љубав и мржња покрећу дела људска, јер што год се ради, чини се под утицајем тренутна расположаја а тај се обично е трагичним крајем свршавао. Па баш о таквој једној песми, на којој су сви трагови средњевоковна обележја, и која је право чедд својега времена, ја ћу бити слободан, да вам и говорим.

Песми је наслов:

Диоба Јакшића:

Но пре, него што се упустим у разлагање о песми овој, дозволићете, да претходно летимичан поглед бацим на историјско порекло и положај, ове веома знамените породице, којој је српски народ читав низ песама посветио, сигурно с тога, што ву они још једини били преетав-_ ници љубави братинске, те ретке врлине у доба неслоге и саможиве грабљивости о власт.

да времена деспота Ђурђа Бранковића, Смедеревца, беше заповедник граду Београду Јакша Бресић војвода, који је под морање водио 1500 Срба коњаника Султану у помоћ. Тај Јакша негде у путу, заљуби се у некакву лепу Туркињу коју привенча за се; па да би чак и потомство сећало се на дан венчања његова, он жени надене име Ружица а цркву, у којој се Туркиња покрсти, назове: 'Ружицом црквом. Јакша је имао синове: Дмитра и Стевана а по народним песмама Богдана, који се по оцу назову: Јакшићи. Кад је године 1459. дакле на 10 година после битке кововске, Србија од Турака сасвим освојена била те се и онако већ трошна и малена државна зграда Ђурћева, на комаде разби, управљаху појединим комадићима њеним више из милости турске, неке одличне личности из породице Бранковића а то су били: Змај Деспот Вук, Дмитар Јакшић и Јавао Бранковић родом из села: Кнеза илп „Книза“ те ваљда за то: Кињижи. Дмитар Јакшић беше зет Ђур-

_ђев а брата му, Стевана кћи удала се за Јована Бранковића, последњег деспота српског. Мађарски краљ Матија или како га наши летдписци називају: Матијаш Јанковић син Јанкула војводе од Сибиња увидев, да је после пропасти