Женски свет

132

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 9.

онај народ, који и у највећој невољи зна себи помоћи, који знаде да не треба стати ни клонути — макар му биле на путу највеће препоне — само тај народ видјеће остварено своје надање.

Иначе народи, који се само надају и у надању све очекују, а ослањају се на другога, ти народи пропадају...

Ти ми рече сестро, да владика Раде каже: -

„Ива плача веселије тојиш, Иза туче ведрије је небо.“

Тако је допста! Али он овијем није казао да треба плакати и очајавати у невољи и јаду — па ће и избавлење само доћи — него је само казао како је радоснији човјек пошто га мине плач и туга, а и сама природа друкчије оживи, кад иза велике туче разведри се...

Стога ако си ти, или пријатељ твој у невољи пи у неприлици, није доста само плакати п сажаљевати себе и свога пријатеља, него треба баш тада, да си храбра, да све чиниш, како би избавила себе и свога из невоље и неприлике. У томе не жали пожртвовања, знања и умјења, све ћеш савладати. Весела ћеш бити ти и твој пријатељ, јер ћеш тако оборити сваку сметњу и навалу, која је уперена била на те или на твог пријатеља,

Нада човјека кријепи, нада човјека држи. И, замста селе моја, да многи не полаже на надање клонуо би и малаксао...

Српски „народ нада се више од пет стотина година! Српство ни данас није малаксало у своме надању. То надање огријаће цијело Српство, ако евјесне Српкиње п Срби не буду стали и сустали у

Коњиц (Херцеговина). 1900.

–<Ф Сећаш ли се мила селе Оних срећних днева,

У којима душа поче Сладак сан да снева.

_ Сан да снева који јава Немилосно квари,

И зза који нико неће

Е Да хаје и мари.

Београд.

>УЧ >

ОВЋАН ЛИ СЕ...

просвјетном раду и сваком корисном предузећу. Ако све браћа и сестре миле буду такмачили у свему ономе, што се напредак, благостање и милосрђе зове, те створе на све стране праве и чврсте основе, за све што је спасоносно и потребно за један културан народ, тада се можемо запета надати добру евега Српства. У томе лежи она велика народна зграда, која се будућност зове, о којој ја и ти и народ снијевамо дневно — ноћно. 'ТГај сан би ће јава, када прегнемо храбро и јуначки видати све ране, које се налазе на тјелу народноме, које од Косова незалијечене стоје.

Када великодушно хришћански и ерпски сложно и одважно свој своме притечемо у помоћ, те духовном раном и духовним пићем нахранимо и напојимо ерпску сиротињу ; тек тада ћемо се осјетити да смо на ново оживили, далеко ћемо крочити и Бог мира биће с нама!

Моћи ћемо онда само поуздани ускликнути пјесме славе, а препорођени духом правим, тврдом вјером и слогом несломљеном задивићемо цио свијет — као што су нам и прађедови задивили — те ће нам народ ускренути новим животом у већој слави, а браћа ће жељена жељно се, мирно и Богу милно загрлити, збратимити, а заборавити све невоље, које редом иду; па ће вјечно славити вјеру праву и жељну српску славу величајну !

Тако велим и желим ја, сетро мила, а ти си хвала Богу, свјесна и разумна, па ћеш знати: хоће ли се тако остварити српека мисао и српско надање 2 Братски те љуби!

Брат Србин:

Родољуб.

<> <Ф

Све то прегло да нам сруши Наше идеале,

ИМ растури жеље скромне, чКеље тако мале.

Али ја се ипак радо Сећам оних дана, Јер сећање то је селе

Души мојој храна, В. К. — Љубисав._