Женски свет

156

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Ђер. 19:

У оне

Да л милозвучне харфе звук, Из бесне олује хукое

Да л људска злоба хуји

И око мене струјиг

Чује се неки жубор мек: Потреса само млађан век.

Ил Господ гласом грома: Казује ти е' сирома 2 Бедан је живот твој, Драги пупољче мој.

Чује се неки жубор мек Потреса само млађан век,

Велики Извор.

НРАЗ РРОЋЕ.

Дал то славуји поју, Сада слободу своју 2

А тужним казују веће: Ви сте увело цвеће.

Чује се неки жубор мек Потреса само млађап век.

Ил мајка већ зове.

У загрљаје нове.

У мио свет незнани,

Да ме од злобе брани. Чује се неки жубор мек Потреса само млађан век.

Даница б. Чочић.

> (Д. П.)

Тихо и мирно беше на гробљу села Н. Замишљено шумори стара граната бреза својим бујним, зеленим гранама са које падаху као сузе

светле капљице скоро престале кише. Кап по кап |

падале су капљице на мали гроб, који беше обележен дрвеним крстом а на њему натпис: „Младенец Владимир“. Две речи али у њима је лежала цела жалосна драма. Отрадања убијеног, неутешног материнеког срца, превелики јад који гради човека десет година старијим а остатак живота може се назвати јад и туга. _ Крај крета клечи непомично млада жена. Бледо лице показује да је претрпила велики удар, да ју је снашла велика неерећа. Обухва-

тила крет обема рукама, приљубила се њему са

лицем, обамрла и немиче се. Ко ће знати, може бити да ослушкује нежни глас свога маленог милог голупчета, које је заспало у рукама смрти. Јадница, од силног плача и сузе јој усахле.

После облачине појавило се топло сунце. Зраци његови сушили су мали гробак и топло грејали црну непомичну слику јадне матере. Дуго је клечала, освестила се и Богу се молила. Џред очи јој дошла слика неповратног доба, када је на рукама њеним спавало мало створење, којем је она поклонила сву љубав своју, сву милост срца материна, којем је била тако потребна. А сад! Све што јој беше мило и драго, пито јој веселило дане њене, све је то скривено у маломе гробу. Све мисли њене, циљ живота, њезина одузела је од ње неумолима и грозна смрт. И јаој, јаој, проплака млада жена, а јаук

се тужно разлегао по гробу. Тичице прнуше са старе гранате брезе и одлетише на једну жалосну врбу, па наставише цвркутање. Јаук беше шун туге очајања и жалости.

Већ је осам дана како на овај начин походи мали гроб са неумаљеном тугом, а увек са једним мислима. Омрт јој је одузела од ње једино дете и сад јој више ништа није потребно. Дао је све изгубила, све да су јој однели само да су јој оставили мило тело, њено нежно детенце, његове раширене ручице, које су мајку око врата стискивале, његове ненагледане црне бесмислене очице, његову малу главицу, за коју би она дала сав живот свој!

И како ће живети саде Разрушен циљ живота њезина. У срце се њено уселио пустош и мрак, мрак вечни.

· Живот се угасио у њој у онај час, када су малог Владу спустили у хладну раку, када су га за увек раставили е њом. Он јој је однео собом живот њен, наду њену и радост мало уживаџу. Њој је прешло тридесет година — живота пуног труда и посведневне бриге. Она је хтела да живи, да ради само за свога малишу. Надала се узрасту његову, васпитаће га и изобразиће га. А сад, она није ником нужна са својим неутешним срцем и болом. Сви ће ближњи заборавити на њу, као да је п умрла; није више потребна друштву, народу, коме је била посветила свога малишу. Живот није да се пије, једе и одева. И борба и патња у животу лако се подносе ако имају сврхе своје,