Женски свет

10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

(27

„0, Владо, Владо“, — изнова чуо се јаук из њезиних груди, а плач је био без суза Богомданих суза, што олакшавају измучено и болно срце.

„Нећу да живим, нећу да почнем живити ! Каква гадна ствар тај бедни живот“ – и поново паде лицем на крет, а онемела у својој тузи и очајању.

Уједаред се зачу глас звона са црквеног звоника, да огласи велики празник, празник Благовести и звонило је дуго, дуго. Млада ве жена на овај глас трже и учини јој се, да јој баш код уха звони. Није њој непознат тај глас, али га ваљда никад, никад није чула таког као данас. Тај глас јој је данас и страшан и побожан. У ерцу њену заиграли нови осећаји, откуцај звона разбудио је њене успаване осећаје. Устаде и прекрети се. Наоколо тихо и мирно. Сунчани зраци греју спокојно гробље, ред гробова богатих и убогих умрли. Од некуд јој долазио глас, "који говораше: „Од твога живота нема бољега живота на земљи. Живот је борба, плач, уздах и сузе“.

Да, то је био глав звона и ти звучни удари проникли су у душу њезину. Говорили су јој: о радости, очајању, смрти! Млада жена још пажљивије узе сад слушати глас звона. Она је волела звона од самога детињства. Како су онда, много говорили њену детињем срцу. Шта говоре садо Истина, да је живот њен тешки терет и не зна рад чега да живи.

За тим седе на дрвену клугу, не далеко од гроба свога Владимира и дубоко се замисли. Звуци звона много су јој рекли у великој тузи њеној.

„ћивот је дар Божји, кога треба ценити“, — говоре звона.

„Очајање, роптање то је неопростив грех пред Господом. Он ти је дао живот, дао силу, и осећаје, дао могућност да љубиш дивну при-

роду а ти ропташ! Научи се живети, не само за себе пи о себи!“

Смрт је узела од тебе дете, сети се, колико матера оплакују своју децу. Но, то је воља Божја! Осуши своје сузе, јер те радост окружава; заборави своје личне болове; окрени се око себе! Колико страдања, суза и муке. Ево ти редом гробова, ево умрлих. Сви су обливени сузама. Колико лежи овде у гробовима нада, љубави, верности. Колико је деце остале сироте. Чувај успомену твоје љубави, твога бедног детета, који не зна ни милости мајчине ни љубави очеве. Успомена на њега осушиће твоје сузе. А твој похојни син молиће се за тебе пред престолом Свевишњега. У овим тешким часовима пе подај се тузи и очајању, а прибегни Господу, који је казао: „Дођите к мени, који сте утруђени и ја ћу вам дати мира“. То су јој ето говорила звона, громко и јасно. Млада жена поново устаде и дође

на гроб. Искрена молитва била је на њеним ус-

тима. Тихе јој сузе облише лице. О, како малодушна беше! У место да се покорила вољи Божјој, она се предала очајању. Колико несретне деце траже мајчине неге и љубави. Колико детињих суза отиде пред престо Божји! Она ће од сад поново радити и патити се и тражити каково сироче, њему ће поклонити сав свој живот, душу своју. све силв своје!

Мир се спустио и настанио у срцу младе жене. Спокојна и мирна. са усахнулим сузама, она се поново прибрала и дошла к себи.

Како је красно овде! Радосно трепери тамо амо стара бреза. Треперењем евојим хвали Бога а поздравља Благовести. У цркви села Н. поје се вечерња. А као одговор звону у души њеној пропевао је глас: „Да, треба живети, треба радити за друге људе, за беднике да им сушимо сузе њихове“. Живот је — велики дар Божји!,..

Прерадио : Сергије Попић.

сиде зашшаве ( чеда

ЈЕСЕН.

Наступила позна јесен, Лишће жути и отпада, Тужне гране повиле се «Ка им жића лишћа млада...

Листак један еве за другим Тихо жути, бледи, вене; Голе гране плачно шуме Чим их вјетрић мало крене...

= 1900.

~ +

А суморно небо тамно, Нема више плаветнила, Сад по њему од облака, Копрена се мрка свила...

Неста више ведрих дана, Све обвила густа тама...

Па тако је и са жићем: Кад не стане сретних дана...

Зорка.