Женски свет
184
тече крв на нов, ваља усути неколико капи во-
дом разблажена сока од лимуна у мало ситно
нстучене кафе, па шмркати као бурмут у оној | ноздрви, из које цури крв, и стаће. Ако у тој
ноздрви има усирене крви, ваља ју прво млаком
водом испрати па онда шмркати овај лек.
ЖЕНСКИ СВЕТ.
ВР. 12:
храни; али поред тога има и ту моћ, да загаси жеђ, па се човек њим освежи и оснажи. О тога су војничке власти у нас наредиле, да се даје војницима шећер у извесној мери, изјутра у кави, а преко дан у води. Не треба дакле ни деци кратити шећер, само у умереном облику;
· Е а • Шећер. Наука је пеказала, да шећер доиста | али избегавати ваља оне бојадисане шећере.
ДЕТЕ
Крај понора, на ивици од пропасти, Заспало је мало и невино дете ! Свуд тишина нема, — глуха, — тајна Ка' да дуси туда тајовито лете, —, Те — чувају дете!
Прелепо је дете оно, крај понора Што 'но мирно слатко снава; снове снива Рујне усне лако шири, шапће њима... Ка' загрљај мајчин да ужива, Тако слатко снива!... А ва стене грешник — слази окорели, · Душа му је пуна мржње, греха евака, —... И сад чека жртву неку из потаје, За осветом жедни душа му опака —. Кели греха свака !
Паклено му лице, препуно је бора, Суморна је чела, мрка, страшна гледа; Голе руке нож етискају грчевито, Злоба му се са чела огледа —, · - Страхотно је гледа !
|
Крочи снажно, ал застаде нагло сада —,
На ивици од понора дете спази, —
Струја нека нечујно га сада прође,
Тајно нешто подиђе га по големој снази Када — дете — спази!
Да га манем, да отидем даље-сада —;
Ено ветар већ почиње из даљине —
Та најмањи потрес, жубор само
Па да оде мајци једин њезин сине! Оде у дубине!
Ал од једном сила нека тајна,
Преголема, пуна снаге, пуна моћи,
Грехе сломи, мржњу емрви, данак свану —
Џоеред ове мркле, ове грешне ноћи —! Осветли му моћи!
Грешник главу доле саже ка понору На рукама дете тихо себи узе; Пољуб један, дрхтав врло притиште му, А на чело чеда мала капљу сузе! Прве мелем сузе!
Са душе му мрак се скида, зора свиће,
_ Зора дивна, мелем благи души даје; Чедо мало мајци крадом грешник носи, А у души сада нови живот сјаје!
Перлез.
<> =
с
Па му мира даје!
Даница Максинчев-Путникова.
406 листан <%
ТФ о РЈУ
ПОИХЕ И АМОР.
Написала А.
Радозналост лежала је у Пеихиној природи. Бијаше јој благо пењати се на стрме горе, пре-
летавати висове и спуштати се опет у долине,
гдје је познавала сваку стазицу, сваки путељак, сваку шуму и гај. Познавала им је душу — о том бејаше увјерена у тврдо.
Најмилије бијаше јој ипак скакутати по великој шуми, кроз коју се вијугао сребрн по-
Мерзковска. >
точић именом „Сањарење“. Ту је екакутала, и шетала на најкаприцијозпијим излетима, да се је сама себи чудити морала. Гдјекад јој пане на памет, да би лијепо било ићи обалом поточића, па доћи до извора или ушћа — али то јој никад није усшјело. То бијаше права немогућност,,.. <
Одвише је дивног цвијећа расло на обалама