Женски свет

184

тече крв на нов, ваља усути неколико капи во-

дом разблажена сока од лимуна у мало ситно

нстучене кафе, па шмркати као бурмут у оној | ноздрви, из које цури крв, и стаће. Ако у тој

ноздрви има усирене крви, ваља ју прво млаком

водом испрати па онда шмркати овај лек.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

ВР. 12:

храни; али поред тога има и ту моћ, да загаси жеђ, па се човек њим освежи и оснажи. О тога су војничке власти у нас наредиле, да се даје војницима шећер у извесној мери, изјутра у кави, а преко дан у води. Не треба дакле ни деци кратити шећер, само у умереном облику;

· Е а • Шећер. Наука је пеказала, да шећер доиста | али избегавати ваља оне бојадисане шећере.

ДЕТЕ

Крај понора, на ивици од пропасти, Заспало је мало и невино дете ! Свуд тишина нема, — глуха, — тајна Ка' да дуси туда тајовито лете, —, Те — чувају дете!

Прелепо је дете оно, крај понора Што 'но мирно слатко снава; снове снива Рујне усне лако шири, шапће њима... Ка' загрљај мајчин да ужива, Тако слатко снива!... А ва стене грешник — слази окорели, · Душа му је пуна мржње, греха евака, —... И сад чека жртву неку из потаје, За осветом жедни душа му опака —. Кели греха свака !

Паклено му лице, препуно је бора, Суморна је чела, мрка, страшна гледа; Голе руке нож етискају грчевито, Злоба му се са чела огледа —, · - Страхотно је гледа !

|

Крочи снажно, ал застаде нагло сада —,

На ивици од понора дете спази, —

Струја нека нечујно га сада прође,

Тајно нешто подиђе га по големој снази Када — дете — спази!

Да га манем, да отидем даље-сада —;

Ено ветар већ почиње из даљине —

Та најмањи потрес, жубор само

Па да оде мајци једин њезин сине! Оде у дубине!

Ал од једном сила нека тајна,

Преголема, пуна снаге, пуна моћи,

Грехе сломи, мржњу емрви, данак свану —

Џоеред ове мркле, ове грешне ноћи —! Осветли му моћи!

Грешник главу доле саже ка понору На рукама дете тихо себи узе; Пољуб један, дрхтав врло притиште му, А на чело чеда мала капљу сузе! Прве мелем сузе!

Са душе му мрак се скида, зора свиће,

_ Зора дивна, мелем благи души даје; Чедо мало мајци крадом грешник носи, А у души сада нови живот сјаје!

Перлез.

<> =

с

Па му мира даје!

Даница Максинчев-Путникова.

406 листан <%

ТФ о РЈУ

ПОИХЕ И АМОР.

Написала А.

Радозналост лежала је у Пеихиној природи. Бијаше јој благо пењати се на стрме горе, пре-

летавати висове и спуштати се опет у долине,

гдје је познавала сваку стазицу, сваки путељак, сваку шуму и гај. Познавала им је душу — о том бејаше увјерена у тврдо.

Најмилије бијаше јој ипак скакутати по великој шуми, кроз коју се вијугао сребрн по-

Мерзковска. >

точић именом „Сањарење“. Ту је екакутала, и шетала на најкаприцијозпијим излетима, да се је сама себи чудити морала. Гдјекад јој пане на памет, да би лијепо било ићи обалом поточића, па доћи до извора или ушћа — али то јој никад није усшјело. То бијаше права немогућност,,.. <

Одвише је дивног цвијећа расло на обалама