Женски свет

Бр. 12.

Сањарења, а бијаше то необично, ново цвијеће, незнано на осталој земљи. Ту над вјечног прамаљећа расте ружитасто-еребрне кризантеме и златан мак, мекан као кадиФа; ту расте чудно неко цвијеће црвено као крв, које је у Пеиху погледавало очима од рубина, па онда опет неко лишће зелено попут смарагда са црвенкастим сјајем, па онда роса на цвијећу са изгледом правих правцатих суза — а највише се Пенхе вазда чудила ружама, које су ту расле без трња. Па ти мириси! Те дивне шаре! Но овака чуда само су могла никнути на обалама „Сањарења“. Тек ово цвијеће чим га узбереш, повене брзином искре,.која гасне. Над потоком бујали лештири са шарама сунца, и ноћни кукци сјајили се мјесечевим сјајем. Психе се знала често тако опајати тим красним мирисом и вјајсм, да би саевијем и заборавила на циљ својих излета. Једнога дана трчаше за дугиним луком и одједаред срете крилати лик Амора. Није га доселе никад још видјела. Утонула оком у његове велике и тамне зјене, а кад је он шутећ њојзи пружио руке, склони она своју сањарску главицу на његово раме и упита га радознало и мазљиво: „Јеви ли Ти Бог“ Он јој затворио уста пољупцем, а онда раширио крила и понио ју горе понад поток, понад шуму, понад брда и понад читави тај прекраесни крај. Но лијепа Психе ништа од евега тога није

У

видјела осим тамне и дубоке очи Амора, она ни за ш'о није питала, јер је у тим очима имала одговор за сваку властиту мисао.

Заборавила је на горе, на шуме, на долине и ријеке, и учини јој се, да живи истом од овог часа, у којем је Амора угледала.

Бијаше сада врло, али врло сретна.

Но како се препане, кад је Амор из нова раширио крила, а њу оставио лежећ на маховини а очима јој својим рекао:

„До сјутра!“

„Зашто одлазиш 2" — питаше она, но он ју је оставио и понио се на горе, те шутећ затворио прстом евоја уста.

Песихе оћути љути бол велике чежње. Бијаше то први бол у њезином животу, па још к тому дар Амора.

Измучена чезнућем и изгледањем усне напокон. Онда се Амор опет појави.

— Тко је тог — шапташе она на пола разбуђена. — Амор....

ЖЕНСКИ СВЕТ 185

И опет су летили вивоко, високо изнад земље. Психе сад већ није ћутјела ни бола ни чежње, само је још остала успомена на тај бол у њезином ерцу, па она упита:

— Вашто си ме оставио, Аморег А вад си ме опет сам потражио.

Из тога се види, да се је Пеихе и у логику равумјела. Но Амор ве рече ништа, само ју поглади по главици. ·

То је Пеихи било тако мило, да више није за то ни питала. Но како је била радознале ћуди навали на Амора другим питањима :

— „Аморе, откуд ситиг Аморе, куда ћеш 2 Аморе, шта радиш, кад нијеси уза ме Аморе, куда ћемо данас 2“

Но Амор само шути и смијеши се.

И опет ју остави на маховини и одлети. Пеихе се разбољела од чезнућа, нит се је више смијала, нити је пјевала, а кад ју упитаху: „Што ти је Џеихе 2“ одговори само: „Уморна сам!“

Научила лагати и то бијаше дар — Амора:

И трећи дан дошао Амор и она га опет опеипала питањима без краја и мјере, али Амор само шути. Она му се тужи, плаче, јаде му јадује, али он шути, шути. Напокон одлети.

Песихе се онеевијести од бола и дуго лежаше тако. Кад се разбудила, бијаше јој још теже, нити је с киме говорила, нити ју ишта на свијету веселило. Пала је у апатију. И то је био дар Амора.

Једном сјеђаше тужна и јадна крај обале, кад надође нека жена. Уста јој бијаху стиснута од муке, очи крваве од суза, а лице пуно бразда које је туга полагано извлачила на лијепом јој

лицу.

— Јеси ли видјела Амораг питаше.

— Јесам.

— Гдје јег

— Не знам! Дај ми Амора! Дај, дај, ти га, негдје кријеш, али он је мој, дај га!

— Ти си заборавила да су у Амора крила... — рече Психе. |

— ох — да! Само да још једном са мном полети изнад земље! Још једном! Ја га не могу да заборавим: свагде га тражим, отровао ме пријазношћу и милотом својом. Молим те Психе, заклињем 'Те, реци ми гдје је Амор2.

Психе оћути горкост у устима.

— Како можеш летити за оним, који од тебе бјежи 2 питала је.

— Драг ми је!

Пеихе се замисли. Ама и њојзи је Амор био