Женски свет

36. ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 8.

1 МИЛЕВА М. ГАВРИЛОВИЋ, РОЂЕНА КОСТИЋЕВА.

(Пречасном оцу Милутину, у знак поштовања и пријатељства.)

У размаку од једва десетину дана не престајаху чисто тужна звона оглашавати једнога за другим великане и прваке наше народне. Тек што спустисмо у хладни гроб народнога нам дива, Светозара Милетића, зајечаше наново звона на кулама цркава наших за првим краљем ершским од Косова. А када овога донесоше у Срем. Карловце, затече он већ на самртном одру бившега управитеља карловачке српске гимназије, СОте-

вана Лазића. Овога још и не погребосмо, а, стиже.

нам тужни глас, да је испао из корица и дични _ мач црногорски, војвода Марко Миљанов.

У тој вечитој јеци и брујању звона и на саборној цркви у Н. Саду чисто и непримећено

прође онај кратки одјек њихов, који нам огласи |

и смрт једне скромне матере у Српству; поред дугачких уводних чланака у нашим новинама 0 оним првим главама и мишицама у народу нашем чисто се изгуби она кратка белешка, која, нам донесе црну вест, да је у "Сомбору преминула Милева М. Гавриловића у 36. години свога, благословенога живота, да је престало куцати и једно велико срце ерпско.

Слава нека је и високо признање онима дикама и првацима народа српскога, али да се зауставимо и крај овога скромнога гроба Српкиње мајке са оним дубоким уздахом народа нашега:

„И Бог бира оно, што ваља“.

Та можда баш зато и осећамо тако дубоко губитке народних трудбеника наших, можда се баш зато залуд осврћемо данас на све стране, да нађемо замене тима херојима нашим, што су ретке данас у нас и овакове Српкиње и матере, као што беше ова тако рано преминула спротица, коју ето такођер еахранисмо.

Па ко је била та хваљена душа, о којој се слава не разнесе још тако на далеко, да је не би морали овако на последњем јој часу истицати и трудити се, да и наш гласе о њојзи продре у српека срца кроз ону гласну јеку о Милетићу и Марку Миљанову 2

Она је била мати, а матере се прослављају тек у деци, у синовима својим. МИ њојзи је Бог дао синчиће красне, али јој не даде толико живота, да на њима покаже величину душе своје да их узорно однегује и васпита, као што је она то умела и разумевала, да их дохрани до коња витеза и до сабље бритке, до књиге мудре

и пера вита; па тоје ето узрок, што се о њојзи још не просу гласак оне хвале, која би јој управо припадала.

__Али би се данас огрешили о душу своју они, који је изближе познаваху, када би допустили, да хладна рака заборава прогута и милу успомену њену, као што у црну земљу оде онај

. трошни пепео, што је од те земље и постао.

Јер судбина њена живота довела је и за кратка јој века у разна кушања, на разна попришта и дала јој прилике да окуша и покаже снагу срца и духа свога. |

По евршетку основне школе евршила је и вишу девојачку школу у Н. Саду и суд њезиних учитеља о њој је кратак: новосадска виша девојачка школа није имала тако узорне ученице до сада, као што то беше Милева Костићева. Такав исти суд однела је она и из препарандије сомборске и дошла опет у Н. Сад, да учитељује онде, где је сама учила, дошла је у ону најтежу школу, у живот, где се најбоље истиче оно, што је ваљано. И она је и ту остала на староме месту своме. А оно велико срце у маленом и слабом телу јој знало је заталасати коло вршњакиња својих жарким родољубљем, те се тада

| први пут искупи венац српских девојака, прво

девојачко друштво у Н. Саду, коме је она била душа, да скупљањем прилога помажу просветне установе наше. По томе покрету ево видесмо

одјека и у најновије доба у Н. Саду, наравно

у данашњем модернизираном облику.

Судбина јој досуди тада да дође и на највећи испит по женскиње, да стече друга и постане мајка Удаде се за преч. г. Милутина Гавриловића и е њиме оде у нов живот, у Сомбор, да заснивају себи огњиште домаће. Само њен верни друг и најближи пријатељи им у Сомбору знали би вам о томе подробно приповедати, са каквим јуначким пожртвовањем је она крај све своје телесне слабости сносила тегобе првога им живовања, у Сомбору и соколила војна свог, да не клоне у борби са оскудицом а у страном свету. И прегаоцу Бог поможе. За неколико година видесмо их окружене венчићем миле им деце а на своме сталном и топлом огњишту под добротворним кровом Јанковића, ктитора мале цркве сомборске; који је свагдашњем слузи олтара њезина подигао — све здраве, сретне и задовољне.