Женски свет

БР В.

И тада се опет даде прилика Милеви Костићевој, да изађе у шири свет женскога друштва српскога на мегдан просветни и добротворни и да у томе друштву особинама својим на пречац освоји прво место за себе, као што јој то и припадаше.

Милева М. Гавриловића није свирала у „клавир“, није говорила ни Француски ни енглески, није држала широм отворену кућу и проводила, све своје време у беспосленим „посетама“, није упадала у очи са својим тоалетама — ако не екромношћу у томе, није се уздизала и преузносила; поред ње су пролазиле високе даме, па је ни примећавале нису, јер на њој не беше оне спољашње таштине, којој данашњи женски свет још увек служи и робује. Али када се основа сомборека добротворна женска задруга, обрну се свет: уклањати се стадоше све прве госпође једна за другом, да уступе Милеви М. Гавриловића прво место, не на почасти, него на делу; јер је она имала највише способности за то, највише језгре образованости: разума и срца и дисциплинарне воље за племенит рад. Има у сваком друштву обично по некога, ко и не седећи на председничком месту, њиме влада, ду хом га управља. И то је била Милева М. Гавриловића у „Добротворној Задрузи Српкиња Сомборкиња.

Па за три године живота задрузина преврните све записнике њене и видећете је у раду свуд на првом месту: Држи се свечана седница, ко да држи пригодно предавање 2 Гавриловићка. Треба ићи на договор о савезу добротворних задруга, ко да идег Гавриловићка. Поболео се перовођа, ко да га замени Гавриловићка. Па Гавриловићка је одборкиња у управном одбору и свима пододборима, она је била и прегледачи“ ца рачуна, а у последње време и благајкиња, исте задруге. Али има нешто, што нам особито мора импоновати у ње. Она је све те послове вршила са тако природном готовошћу, тачношћу и истрајношћу, да од ње никад нисте могли чути ни интимно ни у шали само: ово ми се или оно већ досадило. Па зато ћете по записницима задрузинима тешко наћи седнице, у којој ње не би било, али зацело одмах иза такове и опширно оправдање, зашто је морала изостати.

Колико смо је пута посматрали и тешкали се на неправедну природу, што се је о њу тако огрешила, те јој даровала само две и то малене и слабе руке, те не могоше да доспе евуда, куда ју је дух њезин носио, јер она је готово

ЖЕНОКИ СВЕТ. 31.

и све домаће послове сама свршавала. Заиста душа њена је била буктиња, луча, а тело, од кога се ова хранила, слаба сламка, те је ли онда чудо, што је тако брзо морало сагорети.

А Гавриловићка није била самица, без домаћих брига, па да је тако своје слободно време сажо жртвовала племенитом јавном раду. Она је увек двоструки посао свршавала на јавном раду водила је и бригу о кући својој, а при домаћем послу маштала је о плановима за женску задругу, па је напослетку и рад за ову пренела у кућу своју поставши благајкињом задрузином. Често пута сте је могли видети, како за кратка одмора између појединих одбора или са јавне забаве задрузине жури, да обиђе децу евоју и кућу јој, коју је увек држала у примерном реду са разборитим распоредом према губеру своме.

А шта да кажемо о оном светом имеву, које је најлепше носила, шта да кажемо о њојзи као матери 2 Најбоље би је могли приказити у томе својству, када би узели за ручицу њена Алек-

" сандра, Богдана и Даринку и извели их пред

вас Њих нисте видели, да ћудљиво истерују своју вољу, нити да са штапићем у руци као лутке парадирају по асфалту сомборском, него сте у њима увек могли видети оно цвеће мирисно, које љубав домаћичина залива, а разбор га уз тачку привезује, да право расте и не полама се по пустој намери прилика и неприлика.

„Ако си их на улици видео, запело би ти око за

скромну отменост њихову, а ако се е њима код куће поразговориш, чисто те надахне она свежина душе дечје, која не. шикће несташношћу својом као брдски дивљи поточић преко дрвља и камења; него се сребрени у кориту природне дисциплине са одређеним обалама пред тобом, да му чисто видиш предмете на дну, који се у души детињој огледају. Мати се њихова није осећала робом своје деце, али их није ни оћушнула у ћошак на бригу и у друштво просте служинчади своје. Образовано срце и разум нашли су и ту ону златну средину, која је једино спасоносна као оно умерена клима нашега појаса.

Џа као што је све у кући надахнути умела, свежином и бистрином своје душе, тако је душа била и свакоме друштву, где се је међу својима и искренима налазила. Ако је у њему била домаћица, ни око вам још није доспело до онога, чиме вас је она предварила већ толико је хитра била, да свакоме угоди; а ако је била гошћа, нико није био пријатељски разговорнији, веселији и задовољнији од ње.