Женски свет

ИЕ 7"

| |

Е =:

реми грда.

16. | ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5.

ЧУДНОВАТА ЉУБАВ. |

Били су суште противности. Она бејаше мала, веома весела и окретна женска ; а он, висок, горд и достојанствена мушка појава. Његове црне очи сипаху моћ, а њене благост. Докле је она у друштву била мила личност, дотле је он, својом импозантном појавом, уносио неку затег-

нутост у њему.

Чудновата је то била врета љубави — основа јој је мржња. Познанество је дошло случајно, али, избегавања су била намерна. Њена веселост њега,

_је узнемиривала, његова достојанственост њу је

вређала.

Ја не знам, говорила је она више пута, налазим да је Г. Н. леп, интелигентан и паметан човек, али се у његовом друштву не осећам добро; све ми се чини, да он мене некако чудновато, чудновато посматра.

Не волим женске, лукаве су, ова ме интересује, али ипак не сматрам за срећу, да сам у њеном друштву. Чудновато, она говори, чини ми се, баш оно што осећа" и мисли — ипак је морам посматрати.

Дани су протицали један за другим. Он је тражио њу, јер је-хтео да је позна, она пак навикавала се на његово друштво.

Видиш, ја нисам знала, да он има тако добро срце, баш је красан. Помишљала је она.

Даклем, нисам је бадава испитивао, ипак нису

све женске лукаве. Она заиста говори оно, што осећа. Мислио је он.

Саме околности учиниле су, те су се за кратко време морали растати. Тоим ни најмање није било тешко; шта више, да није било елу-

- „Ја путујем“.

„Срећно!“ беше весео одговор.

Али та веселост није трајала дуго, јер кад је дошло уобичајено време, за њихов, како им се чинило, незнатан разговор — обоје се снуждише. Мислили су једно на друго.

Како је он добар! Како бих волела, да је он вада ту! Да ли он мисли мадо на менег па мисли, иначе њему, онако озбиљном, не би било пријатно моје друштво.

Она је, чини ми се, и сувише пажљива према мени, кад би том била узрок наклоност ! О зашто кријем своје срце, што се правим хладан, зашто се тако страшим љубави 2! О како је љубав мила и кад јој се не зна одзив! — Била су његова размишљања.

Кратак растанак учинио је то, да су сењихове душе у самоћи познале. Осетили су да једно друго безгранично љуби.

Чим је скочио весео с кола, прво је њене погледе прихватио.

„Како стојимог“ — упита је он.

„Као вазда“ — беше стидљив одговор.

„То ми је за сад довољно“ рече он, а био је веома расположен. По његовом лицу расуо се божанествен осмејак, кога човек врло ретко виђа, а који потиче из потпуног душевног задовољетва.

Та тиха љубав била је дивна. Она је уживала у његовој достојанствености, у оном одмереном и паметном разговору, и у свему, свему што он чини. Он пак, волео је њу, не знајући ни сам зашто. Волео је тако, како може волети онај, који се љубави страшио.

У висини _ Ввјезда трепти, Мој глед вазда Њојзи лети. Мисо моја Њој се вије, У срце ми · Радост лије. О, такав је Поглед био,

"чаја, не би се видели при растанку. Седајући Он бејаше разум, он — срце. у кола спази је. Р 1801 2 3. ж » ж А паејеле це навеа=н <=

Ког сам негда, Ја љубио.

И он бјеше Миран јако, К'о звијезда, Далек' тако.

И ја сам се Њему предо,

И без наде Све га гледо...