Женски свет

о"

Бр. 5.

Упао, тако, у тужне и ужасне мисли, није |

ни видео да се болесник лагано подиже.

„Оцо!“ зачу се детињи глас. „Је ли дошла мама 2 Је ли ме пољубила 2... Ја сам је видео... Ох, како је'лепа!“.:. –

Он скочи и наже се над постељу.

„Није дошла, чедо; 'али ће доћи, одмах доћи,“

Дете уздану и ућута.

И он је ћутао... Опет се у мисли дад... Није добио никакве вести... Ко зна хоће ли им доћи“, мислио је. „Можда је код ње истајао већ сваки осећај. Та онага је и онако оставила, без да се и једном сетила да се извести за њега... Па откуда сада да има осећања и душе своје2!“...

На пољу се зачуше кочије.

Он скочи. Чуо је како су стале, чуо је звоно, чуо ход. ПЏође да види ко је, кад — ал у собу уђе она. – -

Дете цикну и готово да скочи из постеље.

„Мајко, мајко“ викну болно дете. Она полети и — мајка жудно љубљаше своје напуштено чедо.

Он још стоји и гледа.“"Не може да дође себи. Затим се лагано упути изласку.

Она скочи.

„Не, ти нећеш ићи викну загушено. Ти ме нећеш више оставити да се патим “ )

Долетив њему, ухвати га и бесвесно довуче. постељи детињој.

_ је ли, ти ме нећеш више напуштати“, понављаше она. „Ја сам се тако, ох, тако много патила.... Ја сам беднина, жалосна патница.

Минхен 1898.

=> –

ЖЕНСКИ СВЕТ. - 15.

Нисам умела да ценим мужа свога и љубав његову; па нисам имала осећања за дете евоје!.. Ал, Бог ми је сведок, ја се кајем, љуто кајем !... Ја ћу сад остати код вас, једнако код вас, све док ме Бог не узме. Не одбацуј ме, тако ти Гоепода. Ја немам моћи више, немам енаге за даљи живот. Љубав ваша, да ће ми снаге, ја, надокнадим, да покајем све оно што сам вам учинила. Је ли, ти ме не ћеш оставити да од туге свиснем 2!... Ох, ти имаш душе, ја знам и осећам то!“,..

Он стајаше нем.

„ Ох, оце, ох, мама“, чу се детињи глас. „Како се вад лепо осећам!... Је ли, мама, ти ћеш сад остати увек с нами 2“

„Да чедо моје, остаће мајка Она неће више |

напуштати дете своје и мужа евога. Она ће сад

само за вас живети“, за вас све подносити“...

Он је још стајао нем.

Она полети њему, обавије се око њега, и ноче му шаптати:

„ Ох, кажи, кажи, да ме нећеш више одбацивати, остављати да се злопатим!.. Пољуби ме, дај ми знака да ме више не осуђујеш. А ја ти се кунем, да долазим исто онако чиста, као што сам од тебе отишла.... Пољуби ме, па ћеш још осећати дах твог последњег пољупца !... Ничије усне нису се дотакле овога лица!“....

Њему пођоше сузе. Овоме се није надао. Осети у души неко неописано блаженство — та он је њу још једнако љубио.

Он је стиште и пољуби!...

Они тек сад почеше да живе! — — — —

Градимир Драгашевић.

мојој сивовици ЗОРКИ.

Буди евагда чисте душе Чисти мисли, правог срца, Па се не бој да ћеш остат' Иза других љепотица.

Није само та љепота

Ни у стасу, ни у лицу, Већ у души племенитој, ИМ у њежном добром ерцу.

Врлина се више цјени

Од љепоте људеког лика,

Јер без ње је сва красота Кб на карти мртва слика.

Цетиње.

Добри су ти стари били, Добрим су се поновили; Њих примјеру слједи и ти, Џа ћеш срећу получити.

Слушај свога старијега, Повинуј се њиној жељи, Да би дуго поживљела,

На Божијој овој земљи.

Срећа би те тад пратила, Пјевала би душа твоја,

И на сваком мјесту, кроку Имала би ти покоја.

Вукашин Гаговић.