Женски свет

14, о ЖЕНСКИ СВЕТ. - Бе, 5.

Она испусти ппемо и клону. Али се живо диже. Гњев јој обосја лице и она бесно У

„Нитков!“ — — — = = = —

Опа поче сама да живи. Џоче да живи онако, како јој се понајбоље свидело. И отац и мати не беху више у животу, те дана њу пазе и она поче по свету да лута Путовала је евугда, где је хтела. Обишла је већ сва већа места. Новаца је имала доста. Опкољена, читавом четом ласкача, који су се ваљали под њеним ногама, она осети сласт тога живота и са ужасом се сећала кућњег. Такав живот њу занесе и опије; блаженетво је облада потпуно.

Дани су, међу тим, лагано и неопазно одмицали. И она већ виде једну годину за собом.

Али тада поче да је обузима и досада, баш

исто онако, као кад девојком беше. Осећала се незадовољном са светом, са сама собом. Није знала шта већ да чини. Ласкачи су још једнако долазили — та она је била у најбољим годинама а лепа до обожавања — ну сад посташе досадни и они. Не само досадни, но јој изгледаше бедници и поче се чудити, како су јој се могле доџасти те лутке без осећаја и части, те слепе слуге без игде ичега што човека уздиже над осталим животињама ! Кивот јој се учини и сувише шпупљим и бедним. Она је имала још једнако новаца, много новаца, али — све се не

купује за новац, најмање задовољство! Сећала |

се мужевљевог писма! „Истина је“, мишљаше она, „за новац се много шта да купити, али не све“. Поче се сећати и детињства ... свога!..

завичаја Сећала се оца и мајке, сећала куће, њега и детета свога па и савета очева на дан венчања.

„Лепо ме је отац саветовао“, мислила је

она. „Али сам ја тај савет и сувише олако узела као и свој живот. Не само што сам мужа напустила, но-сам детету и мајку одузела |“....

Џоче се кајати, али то је било еве. Она не.

нађе за нужно да се са свим покаје! Да ее понизи није хтела!... Она ће усамљено. живити, па ће усамљена и са света отићи.

__М она јви даље тако живела. Сваким даном све бедније и жалосније. Сад је по читаве недеље остајала код куће. Живела је као покајница !...

"И опет одмили једва година. — — — Била је наступила јесен. Она је гледала како

се летњи живот гаси, како лагано тоне и ишчевава у таласима позне јесени. Гледала је пожутело лишће како опада, гледала како сунце лагано залази и нестаје, тамо, далеко за планину!

. Њоме овладају тужне мисли. Осећала се са свим остављена и напуштена; осећала је како јој живот лагано тоне у бездан вечности. У овом опаком и туђем свету не нашав оне љубави, за којом је она сневала и тек у својој машти виђала, увиде, да јој је тај сан био само сан... занос ... заблуда!.. Сад би већ ишла и завичају своме, ишла би кући својој .... мужу и детету своме. Ишла би па опет — није имала снаге. Шта би казао њен муж кад би се она појавила 7 И како би јој било, кад би је погледала она његова два ока, која беху некад тако сјајна, а сада су можда и потамнила!!... Какав би утисак учинила она на дете своје .... мајка која га је тако немилодушно напустила и оставила 2!... Ох, како је душа болела, а туга јој и кости у Па опет ... како би ишла кући, Сузе јој поквасе лице,

телу стегла!.. мужу и детету своме!:.. а она само што изусти загушено:

„Сад је доцкан „сувише доцкан !“.....

На пољу се зачу ход. У собу уђе служавка и даде јој писмо; сад га је пошта донела.

Она га узе и баци на сто, али га опет узе и поче лагано читати. Одмах, у почетку, побледе.

Писмо је: главило : -

„ТГоспођо, повод овоме писму наше јесдетео: Ја му не хтедох бездушно да отмем мајку, и на његова питања свагда му објашњавах да сте на путу — у бољи — због болести. Ну сад је дете болесно, опасно болесно. Оно је жељно евоје мајке. Молби његовој нисам могао одолети. И с тога, госпођо, у име детета, које је и ваше; у име љубави ако је осећате, дођите и походите то дете, ко је се зажелизо мајке своје. Док сте ви код њега, ја ћу се удалити..... 5 ;

Она цикну и паде на тле. Девојка долети и положи је у постељу. Ну она дошав себи скочи као манита.

„Пакујте- хитно. Ми ћемо још ноћас путовати“.

Иете ноћи пођоше пут завичају! — — -

У соби је нема тишина. Завесе не дозвољавају, да јака светлост смета болеснику, а свеж · ваздух, који споља долази, угушује онај задај медецина што на столу леже. Оп бди над постељом болнога чеда. Дете спава. Лице бледо као восак, а око очију онај судбоносни плав колут. Тешко дисање детиње, са ужасним кашљем; мами му уздахе, а једна суза на његовом свелом и учамелом лицу. |

Дете му досад било све — живот његов. Ако му њега нестане, онда ни њему живота нема..,,