Женски свет

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ. ОД

очима као што су у мене, и може тражити штогод друго, до то, што је билог

И у одговор на то, зашуме шумска честа помешаним шумом, завапи вајом дивљења и беспокојства..... И кад су вапај и шум исчезли, чуше се овде, онде раздељени гласови.

Пре од свих одазваше се цветови:

— Ми ћемо увек бити што смо и били, а увек смо били оно што смо и данае. За нас не постоји ни данашње ни сутрашње јутро. Увек се подједнако састављају наше цветне чашице, украшују нам се крунице, зупчају или заоблавају листићи, позлаћују стабљике, петељке и жилице. Од увек је код нас један и исти мирис, шаренило и сјај. Одкуда ми можемо знати шта је било, када ми од увек и вазда — јесмо

датим и дрва проговорише:

— Погледај на зелене иглице јеле и бора; погледај на лишће брезе, храста, кленовине и бреста.

Зар они нису онаки исти, каки су били и синоћг Зар нису исти онаки као што су били ма кад дотлег Слика грана, облик стабла, боја његове коре, увек су једни и исти и никад се не измењују. Таки смо ми били у прве дане по створењу света, па таки ћемо бити — и у последње 'Ти своју проживелу прошлост рачунаш годинама; а за нас су стотине година и стотине тих стотина — садашњост. И зато нас не питај шта је било. Ми ћемо ти одговорити : — „Слепче !“

После дрва проговори сунце:

— Погледај ме право, ако можеш; измери јачину моје светлости ако се само осећаш епособан за то!

Зар ја стамњујем или хладним 2 Не горим

ја и не светлим само од данас. Ја сам постојало још онда кад тебе није било на свету и кад није било никога од оних, којису помрли. Ја сам оно исто сунце које је пробудило к животу Адама, да би му показало Еву; оно исто, што је главу Мојсија украсило светим зрацима; што је заслепило Савла и натерало да падне на колена пред Господом. Данас, — исто онако као и хиљаде година раније, — закоревам ја стабла дрвета, озелењујем лишће њихово, засипам златним и шареним бојама разноврено цвеће и блиставим зрачним стрелама продирем кроз шумске честе. Ја се не мењам и не пролазим као време. Зашто ти тражиш оно што је и сад пред тобом2

После сунца одазва се облак који плива по висинама. небесним :

Ниш, Т—У —1899. год.

— Од онога тренутка кад почех да лебдим на бескрајним висинама плавога неба, ја сам један и исти. Ако ме студен обмота, ја у виду кише

| на земљу падам; ако сунце пригтреје ја се дижем

у ваздух и постајем опет облак. Спуштам се и дижем, падам и опет узлетам. Нико к мени не може да дође, ни да ме уништи. Данас сам исти онакав какав сам био синоћ; сутра ћу бити као што сам данав. да мене између „било“ и „јест“ не постоји никака разлика. Зашто се ти упињеш онда, да поставиш ту разлику 2

Тако су исто говорили сва мном и друге ситне травчице, мухе што су зујале по ваздуху ицрвићи што по земљи миле. Најзад и некака птица лупну својим еурим крилима и запева уобичајену јој пеему. Монотона је то песма била, али “она се никада изменила, није. Ту песму је птица певала вечерас а певаћо је и сутра, тако је то већ утврђено самом природом и вековима.

Напослетку, кад су сви гласови заћутали, подитох ја свој очајни глас: — Ваше речи су пуне лицемерства а дух све природе пун је ниских и извраћених појмова. Па'ето и ја стојим сад на истоме месту где сам пре стајао; па цвеће нема оне боје, ни дрва онај облик, ни зраци —- оног блеска, ни облак оне лакоће, ни птица онај глас, што беше онда. Цветови и лишће дрва поцрнели су, и сунце сјаји тамно, и облак прави мртвачки црни покров, а у певању тица се ништа не чује. Све је другојаче, сем равномернога и монотоног звиждања ветра. Где су они цветови, где је оно лишће, птице, сунчани зраци и облаке Ах! Гдеје дивни блесак њеног питомог и светог лица, где је наивни поглед неоскврњављених очију, блага сенка плаве њене | капе, где нежно стискање руке и пољубац у уста 7... Где ву оне чари и сласти које су произлазиле од ње обасипале мене и очарали сву природу 2 Где је она милошта, на крилима које се је душа пењала к звездама 2

Где је дивна љубав која је окриљавала цео свет Где је она вера, која је покривала мраком све пропасти испред нас обоје 2 Ничега тога, сад нема и ничега више неће бити! Све, што је умрло пропало је, угашено је, — иза увек ће остати мртво, уништено, угашено !

Тако сам ја рикао у највећем очајању, а међутим, неописана туга, патња и болно очајање

_ изнуравало ме је, и мени се учини да ја, као

оно древни Атлас, држим сав свет на својим леђима..... Превео Јеша.

ИЕ ИН