Женски свет

_ прекаран живот немају кронике.

134. КЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9

породица није посве посрнула, заслуга је Летиције Рамолинов, која је истина, обожавала свога мужа, с њиме живела у примерно срећном браку, али по темпераменту и наравима није на-њ ничим наличила. Мајка Наполеонова била је дивна жена, говори се да је била најлепша жена на целој Корзици, али у тој лепој главици становаху мушке мисли; енергија, воља и сталност њена доликовале би сваком човеку. Наполеон је бар свагда говорио, да је све оно чиме ве у животу користио, наследио од своје мајке. Толико је извесно, да је мало жена, у којих је толико воље и енергије, колико беше у Летицији Рамолинове. У рату се јуначки држала, а жени одиста није лако непрестано јахати, у логору становати, ноћу бегати испред непријатеља или овога гонити по непроходним врлетима. Ма да није посматрала живот оним ведрим оком као њев муж, ипак му није никада, пребацила раскош његов; али је неуморно радила и мучила 66; Ен за децу своју од уста својих. У Ајачу, за живота као и после емрти свога мужа, излазила је недељно само једаред из куће у цркву на службу. После два старија сина послали су и најстарију кћер у Француску у васпитни завод за племићске госпођице. После тога падне Корзика под енглеску власт. Паоли се врати из прогонства и тада јој упропасте још и то мало имања а њу са децом прогоне у бели свет. Она се пребије у јужну Француску, у близину своме сину Наполеону, који је онда

тек артиљериски капетан био; Како и о чему је

живила са четворо још посве нејаке деце, и то више година у Марсељу, то се не зна; јади Кивели су можда у подруму и на таваници, будући краљеви и краљице ходаше боси иу траљама; можда их је ранила туђа милост, по који пут можда и постидно просијачење. За време револуционе анархије дође кући и најстарија. кћи да дели с

њима јад и очај. Мати толиких краљева беше у.

то доба блажена кад је могла с котарицом на руци изаћи на пијацу да купи шта деци за ручак.

После тога се окрену коцка, њезин син Наполеон постане царем Француским и баци под своје жезло трећину целе Европе. Свог старијег брата ЈосиФа начини краљем шпањолским, млађег, Луја, краљем холандиским, створи и поклони брату Жерому краљевину вестФалску, најстаријој сестри даде једну талијанску кнежевину, најмлађу сестру посади на престо напуљске краље-

вине; Сељачка Корнелија, као што Тен назива Летицију Рамолинову, била је мајка њих шесторице владара, становала је у великом двору у Паризу, после цара (била је прва личност Наполеонове империје, рангом је била над царицом и свима царским херцегињама, титула јој је била Мадате Меге, Госпођа Мати; али све то није могло да је поколеба у њеним наравима, и њеном укусу. Подносила је помпу али се није поносила њоме, често је шта више под теретом њеним и злопатила. За дугих година сиротовања, толико је научила штедити, да је штедила и сада, што Наполеону не беше по вољи, ма да се и он грозио раскоша. Од целе породице њу једину није могла да заслепи чаробна срећа Наполеонова. За све време царства она је непрекидно стрепила, слутела је да је срећа њихова и сувише велика а да би могла бити и стална, да ће после безпримерног лбта доћи беспримеран пад. М неуморно је текла својој деци, да би св имали на шта ослонити, кад им од све славе и величине не остане више до једне успомене. Била је непрекидно громобран између Наполеона и његове браће и сестара; захтеви њихови тако нису имали границе, као да су империју и Франпуском крвљу стечене земље наследили од свога оца адвоката па им се чисто чинило као да их је Наполеон у наследству закинуо. А кад се судба окренула против Наполеона, онда, су и они, гоњени можда нагоном самоодржања, пристали уз судбу и окомили се на-њ. Мати је била уз сина и у несрећи његовој. И одиста, Летиција се показала као права краљица баш онда када се под ногама деце њене почели рушити чудљивом судбом подигнути престоли; када је велики вин њезин био још само историска величина и енглески заробљеник на Св. Јелени. Пад и понижење, црну неблагодарност и ниско опадање масе, која је за време славе промукла вичући Осана, једном речи све, што као неизоставна сенка падне на онога, који се са висине највише власти сурвао у прах: од целе Наполеонове породице еносила је с правим краљевским достојанством само ова матрона. Страховити пад свога сина преживела је јадница са двадесет и једном, а смрт његову још са пуних петнајест година. Повукла се беше у Рими тамо је живела не у празном сјају и таштим помпама али ипак онако, као што је то изискивало достојанство једне жене, која је мати толиких краљева. Збирала је око себе све, сваку успомену, која је причала о великом сину њезину.