Женски свет

Бр. 9.

Најмлађу кћер своју, бившу краљицу напуљску, која се показала најнеблагодарнијом наспрам Наполеона, која је, да би себе одржала на престолу, ступила у ред гонилаца Наполеонових, годинама није пуштала преда се; па није хтела да прими ни своју снају, кћер цара аустријског, када јој је ова хтела у Риму да учини своје подворење. Када јој син беше на врхунцу своје силе и моћи, када је у руци својој држао судбу целе Европе, ни онда се његовим генијем није толико поносила, колико сада у тешкој несрећи његовој. Могла је да опрости онима, који су се

огрешили о њега као силног императора » али ; %

· ЖЕНСКИ СВЕТ.

155.

никада није опростила онима, који су се придружили хајци, што се устремила на-њ у несрећи његовој. Она је била моћ и величина јоши онда, када су краљеви деца њезина били већ само још пробиевети. Пепеб њезин пренео је њен унук Наполеон ШП. у Корзику и подигао над гробом њезиним цркву. Гроб мајке краљева олтар је а становници Ајача га зову олтар Корзиканске Ниобе. Над олтаром у црном мрамору урезан је златни слови овај натпис : Мала Генца

Вопарагје, тпајег гегшп. (Марија Летиција Бона-

парте, мајка краљева.)

Јуниус.

ЖЕНСКИЊЕ — РИТЕРИ.

Посвећено гђици Види Увалићевој.

Од како је'војвода Лудвиг Бурбон прокламовао замисао женскиња, те одавање поштовања, женскињама учинио светом дужношћу својих

_ ритера, јер: „После Бога од њих потиче евака

уљудност мушкиња“, — од тада и жене биваху учеснице у ритерском животу средњега века. Женскиња поета. средиштем песништва, боја,

двора и ритерских игара. Умишљај, за коју не-

обузданим одушевљењем и живот жртвоваше и крв своју пролеваше сваки ритер Францускога

краљевства.

Колико год ритерских игара беше у Француској, свеколике беху приређене у почаст женскиња. За њих, за њихово име, њиховим бојама, јурили су ритери у бој; те клечећи, као пред престолом, из њихових руку примаху победоносне знаке јуначке славе. И у двобојима су за њих умирали. “

У ХУГ. и ХУП. веку развише се већ у право проклетство ти двобоји, у којима се Франпцуски племићи за женскиње убијаху. По З5оуовим белешкама, под владом ЈУ. Хенрика 1000 племића, а за време малолетности ХТУ. Лудвига годишње 500 племића је поумирало двобојем за своју част и за женскиње. Дворски канцелар, Ваесћећеџ од 18 година потукао се први, а од 12 год. последњи-пут. Занимљиво је, да се и у првом и последњем двобоју за женскиње борио. У животу свом имађаше 188 двобоја, у 121 случају за женскиње, ; |

Повремено те се овим самопожртвовањем Француских ритера зачне воља и у женскиња за двобојем. И женска природа, која је на љубав

позвана, махом нађе чвор решења те проблеме. Пред нама је народни обичај старих Германа, који су сваку размирицу између мужева и жена те љубавника двобојем решавали. Мушки до струка у јалку стојећи, оуужјем је нападао на жену или љубавницу своју, која се такођер наоружана на окрајку шанца слободно бранила. Ако би ју трипута промашио, победа је тада њезина, и он би ју морао свечано за опроштај умолити. Међутим ту установу Старогерманаца исте те женскиње сматрале су за тиранију. Њима исто оно оружје требоваше, што и ритерима: мач, пиштољ и џилит, И од тада се женскиње крвнички непријатељишу, те се оружјем већ и

крваве, шта више — кољу. Не понос и сујета, него љубомора и освета пружила им је у руке оружје.

Сувремени историчари побележили су читав низ такових двобоја, у којима су се женскиње бориле. Енглески књижевник, Кнингтон у делу свом, што га је о раскошу и обичају ХТУ. века написао, нарочито истиче Францускиње из вишега сталежа, које су велику улогу играле у добу ритерскоме. На глави им мали, округао шешир, око струка златом извезен појас, о левом куку мач, којим су вешто умеле руковати.

И при озбиљним двобојима јуначки се понашају. Јеаппе [' Агс, орлеанска лепотица, опасно је ранила принца Монтморенци-ја, који је тако дрзак био, да је посумњати смео у њезину ратоборну способност. Узалудан беше и штити онај огромни палош, јер Јеапле [' Агс у борби