Женски свет

154.

Гђа Перићки беше тешко угодити, поред добрих врлина Аничиних, ипак јој гђа Перићка сваки час имала нешто да примети, и то више из навике што је већ имала обичај да по нешто замера.

Авица је доста трпељиво подносила њене

прекоре, које није ни мало заслуживала,. Кад већ

не може да изврши, она оде у своју собу и ту се горко исплаче. Много се пута сећала свога мужа, како би сад радо попуштала његовој вољи, мислила је врло често на њега, а његова слика све јој чешће лебдијаше пред очима, како би желела да бар зна где је. вад.

Тако је Аница провела целу зиму са гђом Перићком, која се сасвим навикла на њу, па ју је и заволела, и чинило јој се као да не би више ни могла бити без Анице, ма да своју природу ни мало није променвилаи и истоју је тако кињила као и пре, а годило јој је, што је она/све трпљиво еновила.

Чим је синуло пролеће, одма су отишли на

Летњиковац беше врло угодан, и добро одржаван, зидан у швајцарском стилу, изгледао је врло примамљиво са великим дрвећем, кеје га је окружавало. Аница се врло радовала кад је видела та велика дрвета, то лепо зеленило, мислила је како се ту даје лепо живети, цели дан на свежем ваздуху, досадило јој у вароши у собном ваздуху бити непрестано затворена.

Али св Аница и ту превари. Гђа Перићка, ни у чем не промени начин свога живота. Из почетка кад дође на село, беше јој хладно, те није никако ни изилазила у перивој, а доцније опет велика врућина па је опет седела у соби, а увек је била несносна до зла бога. Тако јадна Аница није много уживала свежи пољски ваздух.

Једнога дана беше врло велика запара; Аница замени своју сивкасту хаљину, коју је увек носила, са неком плавом батистаном, и ако не беше нова, ипак је Аница у њој необично лепа, изгледала, припила јој се уз њено вито тело, као да беше саливена. Аници заиста врло лепо доликоваше плава боја. Кад изађе пред гђу Перићку, која беше већ и онако зле воље због велике врућине, намргоди се кад виде Аницу у тој хаљини, па рече прекорно :

— А што сте се ви данас тако накитили 2 Приличи ли то за једну удовицу 2 Аница је погледа изненађено, па одговори сасвим мирно:

— Та ово је стара хаљина, шта има на њој тако необично, да је не би могла обући 2 Данас је тако велика врућина, да ми није мо-

село.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 10.

гуће издржати у вуненој. — Гђа Перићка, виде и сама да није имала право што јој је то замерила. Али беше зловољна, па је силом тражила, шта да јој замери.

Кад јој је читала по подне као обично, једнако ју је прекидала: час јој чита сувише брао, час опет споро, сад опет сувише гласно, | као да је глува, па онда наједанпут викну:

— Та што не читате јасније, не чујете ни сами себе а како да вас ја чујем

Сирота Аница читајући гутала је горке сузе, а неколико пута дође јој воља да баци књигу пред ноге своје несносне господарице, те да се већ једном опрости тираније, којом је мучи сваки дан. Сад даје види њен отац који јој је угађао у свачему, или њен муж, који би јој се можда светио. Док је то помишљала наједанпут неко

јако зазвони с поља, гђа се трже, па повика:

ко то тако безобразно звони Идите Анице видите ко је, како нико од слугу не чује, као да су сви поседали на уши. — Аница чисто одану душом, срце јој беше и онако набрекло, само што се није заплакала. Устаде и оде да види ко јег Кад отвори врата од степеница, на којима се и звонило, наједанпут се изненади кад угледа пред собом младог и врло угледног ч0века, она стукну корак натраг, кад погледа боље,

и познаде свога мужа. То заиста беше Милан,

који се такође зачуди кад познаде своју не-

кадашњу жену, лешшу но икада, обоје се гле-

даху неми и као скамењени. У један мах дође им, као да би хтели полетети једно другом у

" наручије, али као да им једна мисао прође кроз

главу обома, кад се еетише, како су се растали.

· Једва се први Милан прибра, па рече усиљеном

мирноћом:

— Станује ли ту гђа Перићка2

— Станује! — Одговори Аница веома потреситим гласом.

— Молим пријавите ме њој! — За тим

извади карту и предаде јој, она прочита карту : „Милан Србић, управник добара великог посед-

__ника Н. Полаковића“ Он мало поцрвени кад

виде, да она чита карту, а она у себи помисли: „Дакле и он!“

Гђа Перићка беше у крајњем нестрилењу, што већ не долази, да јој јави, ко је то звонио, те приђе етакленим вратима и виде младог човека, и кад опази да су обоје збуњени, ана жестоко викну:

Но хоћу ли већ једном дознати, ко је то дошао; — Аница се трже те јој однесе Ми-