Женски свет
Бр. 5.
Но, на жалост, по крај ових лепших знака нашег бољег живота народног виђамо опет канда знатно већи број тужних слика нашег народног слабљења, опадања и затирања. То су ове у првом реду кобне последице жалосне и немирне прошлости народне, где се једва што мало или ни мало није могло да ради за боље будуће дане, а у другом реду и последице наше једностране борбе народне.
Борба за очување и проширење народних права на опћем народном и на црквено-тросветном пољу толико је била заталасала све духове, да је се тако рећи ева снага народна ту трошила, а за остала поља у самом народу ове снаге је или мало или ни мало преостајало. А какве су томе последице, то, на жалост, имамо прилике сваки дан виђати, кад год мало дубље зађемо у народ. Навластито наше горњо-банатеко Српетво пуно је жалосних слика нашег опадања и нашег лошег стања у сваком правцу народног нам живота: просветном, имовном, здравственом и моралном. Има их, који можда и не верују, да је све ово тако тужно. Али да заређају по овим крајевима и да виде како много бедне сиротиње наше има овуда; како је опало здравље, те смрт трајно крстари нарочито по омладини народној; како има села, из којих се Српство трећином па и половином раселило; како једва ако има по који изузетак међу овим местима, да се имање одржало бар у некадашњој размери у српским рукама, — а да се где у већој мери умножило, то једва ако је коме познато; како ваљда нема места, у којем је Српетво за потоње време у јачој мери бројно ојачало или се,као што у напредних народа бива, удвојило, него свугде или ударање бројем у натраг или пак застој, који је неко чудно стање: ни живот ни смрт; како је на морал и поштење српско на много места тамна, сенка пала, што нам сведочи ведики број робова ; како се незнање чврсто ухватило за дебло народно и како опада понос, а шири се просјачење и уздање у туђу помоћ; — кад би све то видели они који се сумњају, уверили би се, да стање народно није ни без основе ни неистинито црним бојама насликано. :
Али ова болест народна није без пребола На срећу, ово стање још није тако очајно, да му нема друге помоћи ван смрти. Болест је тешка, само нам треба вештих лекара и видара, треба нам брзе помоћи, да засечемо даље продирање и ширење болести, те даје тако локализовану енертично лечимо, и још може бити дана среће и лепше
х
!
ЖЕНСКИ СВЕТ,
61.
будућности народне. Што је тежа болест, што
већа опасност, тим је већа и заслуга и дика ле-
карева, ако је могао да је излечи. А ко би могао бити лекарем и видарем наших народних бола и рана 2 Ко би могао извести,
_ да се прво заустави опадање народно где год се
и на којем гед сепољу указује, а за тим да се одмах упоред засева и здраво семе бољег будућег живота 2 Да, ко да помогне нама, кад смо ми тако мали и сиротниг Ког —: ми сами! Нека нам лебди пред очима она изрека, да је само онај остављен, ко сам себе остави и усклик митроносца песника Лукијана Мушицког : „Тешко мени без мене!“ —
По себи се разуме, да је за овај велики посао у првом реду позвана интелигенција народна, и од ове у најпрвљем реду свештеници и учитељи, па за тим и сви остали, који и по спреми и по дужности треба свагда да стоје у првим редовима, где се ради о добру и напретку, о срећи и будућности народној. И збиља опажа се,
· како ве многи и многи из ових слојева и лаћају
великих задатака својих, те је у најновије време настало заиста живо кретање на пољу спасавања и препорођаваља, народног на свима пољима,
Добро је познат овај покрет сваком пријатељу народном И ко га је проучавао и по захватају му и по утецају му у самом народу могао се уверити, да је у њему све снажно, све од великог замашаја. Али, тај покрет није потпун. У њем има само једна цоловина народног удела. На име само мушки суделују у њем, а велика друга половина народна, наше женске, у великој целини својој или стоје равнодушно према целом овом покрету или“тек толико се овде-онде мичу, колико их кренути таласи мушког рада где мало живље покрену.
Докле се пак и цела женска половина нашега народа не зда свом душом, свом снагом и евим
7 појимањем дужности на рад прво око свога власти-
тог препорођаја у сваком правцу а посредно тиме и око истинског унапређења и спасавања народ-
ног на свима пољима, дотле, по мом мишљењу,
не ће бити ни потпуног напретка, ни правог срећнијег живота народног. Чак ће и бољем раду мушке половине сметати равнодушност или нерад а често и баш са свим супротан рад женских чланова нашега народа.
Ту велику пучину треба дакле заталасати и кренути струјом опћег напретка народног. Наше женске, које су — као што су женскеми у самим вајвећим народима — још знатно важније за боље |