Женски свет

ЖЕНСКИ СВЕТ. 181.

О АЛЕКСИ УНАНТИЋУ КАО ПЕСНИКУ.

(во доба у животу нашега народа, у коме ми живимо, може се данас слободно назвати: доба крчења, и сређивања, доба организовања и и на запуштеним пољима.

„Столеће пак, које је минуло, било је за

нас век идеализма и романтике, доба универ-.

залности и младићког полета, у коме се је из пуних груди певало : „Ја сам Србин, српски син !“

када је наш ратар овако говорио: - „Не можеш имати и Војводину и опаклију !“ а када је српски бард овако клицао уз гусле:

„Де је српска Војводина 2 У Мађарској, ил Угарској, Или у сну ил на јави У Банату, ил у Бачкој, Иг у Срему, старој слави“ Није сада тамо, није Већ у души Србадије !-

па/ за ту „Војводину у души РОАН а

шује овако: „Ево главе, не дам Војводине !“ А а генерација та, која је одма готова била да умре за своје високе идеале није се показала да је умела у скучености И стези потоњој и поживеши за њит, те ми у многим стварима морамо данас изнова да запо-

чињемо, у којима су други око нас и посред

вас давно већ испредњачили, те нас са огњишта нам потискују; сада тек морамо -да се старамо,

да онај наш честити Србин и другу опафлију |

стече овде и не тражи је чак по далекој Америци већ. | Ту је сад раскрсница у нас,

Пристижу ево неки нови вртари. Чули сте их у два маха и овде, а тамо напољу их је читава чета већ на свим пољима и они почињу прорезивати најпре етазе кроз те непроходне честе у нас, да би пронашли, где се крију оне гује у травуљи, које нам срж исисавају,

Многи врте на то главом и стрепе да те нове секире не посеку са оним туђинским коровом и оно што је добро, па да место непроходне честе, која је ипак бар: нека култура, не остане празна пустош иза ње. Ја се тога не бојим, а у томе ме одржава и ова данашња тема мојега разматрања и приказа.

Као што из огласа овога предавања. видите |

ја се клоним онога. овде већ расправљанога поља, прозе и свавидашњице наше, не што га валда

омаловажавам, него да и са онога најпдеалнијега поља појезије донесем на њега који зрачак светлости, да га ради Ме < и поуке јасније сагле-

·_ дамо.

Клоним ве осуђивања прошлости, јер то. нам ништа не помаже. Да у њу загледамо потребно нам је само ради констатовања резултата отуда, који се нас тичу као садашњост наша и њима треба да се бавимо. А што је онда било, било је са одобравањем целога народа нашега, те не могу за то само појединци одговарати. Тако је морало бити, јер је савремено и код нас по природном реду било тако рађење.

Ова данашња јабука, што вам је на:дар ја приновим сада, са књижевнога је дрвета. А то ву они хитри а често пута и срдити вртари са запада већ од пре годину две дана почели добро да екресавају, али као што рекох, тога не треба да се бојимо: око што ваља не могоше да скрешу а и не хтедоше — само нам крчевином својом отворише путеве, да лакше дођемо

"до истински лепога и л0о роја у књижевности

•

нашој.

Када човек слуша зловоље и јадикованке

_ наше, чбето "би да помисли, е нам нема спасења

већ и крај нам је близу. А није тако. Поред свих незгода и неприлика наших има ипак данас ·

доста и утешних појава у нас. Та ето ми их видимо да и у нашој средини из дана у дан ничу и бујају све више, што већма "вазнајемо за опасности око себе. Ал ја сам даље пошао и хоћу да вам кажем, како се сећам једне најивне песме, која се ваљда пре дваест година

"у нас певала по народу, а почиње се овако:

„Сарајево и Босна то су села жалосна,“

Мада има тамо доста и жалости, али баш у последњим годинама се сваки књижеван и писмен човек могао пријатно изненадити и радовним појавама отуда, а они тамо се у својој „Босанској Вили“ и мостарској „Зори“ већ давно њима диче и поносе. Мислим ту на оне узоре за многу имућнију омладину овде, који нас нешколовани школоване поврамљују а потиштени и слободније Србовању уче.

Када промотримо јавне установе и фунда-

ције наше овде, видећемо да оне већином трго-

вачка имена Посе. Тиме се наш ПРВА