Женски свет

а.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 65

Тесла жели то, јер да се он не дичи својим српским именом и да се не поносн својим народиим осећајем, не би га истицао ни тражио из оне даљине (Америке), у коју је доспео своје студије ради. Ових дана се опет приказао наш. Никола Тесла да је Србин и да му срце бије за род, јер се преко неког свог старог пријатеља из Загреба, уписао за члана „Матице Српске“ у Новом Саду, и „Српске Књижевне Задруге“ у Београду.

Ко тражи да стане у ред чланова ових наших културних установа, тај зацело 0сећа српски, тај љуби Српство; ко се интересује за ове чисто српске установе из толике даљине и шаље у прилог њима 250 круна, не може се казати, да је туђин према нама и да није наше горе лист.

дато, нека је слава, нашем Николи Шесли, а слава и пароду српском, који је однеговао овако дичпа и велика сина!

нат 4 | > ам

МОЈОЈ МАРИ

Одјек мојих тужних осећаја

Де си Маро2... слатка моја жељо ! Де да т тражим, — туго моја вељо2 Јави ми се сунце моје мило —

Ма то само, — — и на санку било.

Маро сунце! . добро моје мило Зашто ви ме самог оставило 2 Да кроз лукав свет саморан ступам, Да се јадан у сузама купам!

Чијој си ме бризи поверила Када си ме самог оставила 2 Коме си ме поверити смела, Прва ме је за срце ујела!

Па куд си ми срећо залетеха2 Слатка, мила гољубице бела !

Кад без мене никуд ниси хтела, Нити кудгод сама поћи смела.

Ја усамљен нигде никог свога, Никог евога, до Бога једнога, . А тешка ме жалост обхрвала, Црна туга, срце рашчупала !

+

Тако сломљен! — по цели дан блудим Из прошлости успомене будим,

Бога молим, при молитви клечим,

С тим рањаво срце моје лечим!

,

Па те тражим жељо без престанка, Нема ноћи, а нема ни данка,

Кад се тебе с' тугом не би сећо, Разорена, — — — мила моја срећо!

Кад убавој пођем промонади,

Свагда идем у тој таштој нади,

Да ћу тебе, с оним топлим жаром = Наћи тамо, на рочишту старом,

Н. Сад, 26. април 1902,

Алпразноје – — — сад већ тужно место ! Де седевмо сретно! — — — тако често; Па кад видим, да те тамо нема,

Ја засузим, очима обема !

Сада тамо други, сретни седе,

И чаробну Фрушку Гору гледе. —

Та је слика, сад за мене стара, —

А. без тебег — — -- нема ни свог чара.

Ти испрати дугио, — ласте, роде,

А за њима-и ти болна. оде,

Ал оне су већ одавна овде, —

Твоји путиг — — — натраг не доводе!

Воће, цвеће, што беше помрло,

Животу се своме повратило; —

Све мирисом и животом дише,

Самотебе 2! — — — никад! — никад — више!

Свет ми овај није више мио,

Ка што ми је он чрез тебе био, Све ми срећо е' њега шичезнуло, У пустињу тужну претворило !

И сунце ми тужно, бледо сјаји,

Ка да с дружи с моји уздисаји,

Та све ми је овде, мрачно тавно,

Што би сјајног — — — пожелих одавно!

Украсићу твоје тужне дворе,

Да ме љубав наша не прекоре,

Не мислим ти тиме дићи славу, — Само т' недам, — брзом забораву!

Још једину топлу жељу гајим, Коју ником на свету не тајим, Бога молим: — да ме кроз дан који С тобом жељо ! — == — што пре вечно споји !!

Н. пл. Миковић.

А ЦННЦ