Женски свет

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

По

ДВЕ ПРИРОДЕ.

Студија.“)

У почетку смо га звали обично Шмит, јер је он једини био у разреду, који се тако звао; онда су га прозвали сирома Шмит ради тога, што су му се учитељи тужили, да је до крајности глуп а уз то се сваки морао дивити његовој реткој вредноћи и лепу понашању. У сваком је предмету рђаво успевао али уз то је школу без прекида похађао, никад се није ни тренутак закаснио и што је главно, видело се, да се увек „препарирао“. Био је тачан у свему а нарочито су сваком упадали у очи ред и чистоћа, у којима је држао своје школске ствари. И мада му његова глупост, крај све вредноће, није дала да покаже бар какав такав успех у науци, ипак су га професори сажаљевали и тако се довукао до другог гимназијског разреда. У овом су разреду морали престати сви обзири према Шмиту. Он је и даље био исто тако пажљив и ваљан као и пре, само се чинило, да, његове душевне подобности попуштају из дана у дан. И сада, када смо га е правом могли звати сирома Шмит, звали смо га „Шмит старији“. Септембра месеца је његов млађи брат ступио у нашу гимназију, пошто је пре тога сјајно положио испит за први разред. Млађи брат, био је у сваком погледу друбчији. Кад би смо их тако посматрали били у школи, било ма где, тешко да би ико могао помислити, дасу то деца од истих родитеља, од исте крви. Нису се само разликовали по својим душевним особинама, него та је разлика избијала у истој мери у њиховој спољашности, Старији је био широких прсију, велике главе и цела појава је имала на себи нечег голијатског. И кад би човек погледао млађег Шмита, који је само 'за годину био млађи, поред свога старијег брата, изгледао је још нежнији и ситнији, него какав је био по природи. Све је било на њему ситно и маљушно, једино што су му очи бпле крупне а чело ви соко И онда старији Шмпт никад није гледао човеку у очи. Сагнуо би своју тешку главу а очи би му покриле дуге, црне трепавице, тако, да је његова смерност тим већим одударала од његова развијеног снажног тела, у којем је изгледало, да спава и дух и снага. Млађи брат је ' крај све своје телесне немоћи, сваком нетремице гледао правце у очи, а ти су погледи имали у

себи нечег победничког, изазивачког. Тај му победнички и изазивачки поглед нико није узимао за зло, јер је у науци био први међу првима. И што год је светлије бљештала победничка звезда млађег брата, тим је осетније упадала у очи глупост старијег Шмита. Он је радио и учио, колико су му год допуштале његове душевне и телесне снаге и поред свег напрезања, показао је тако слаб успех, да је морао остати још једну годину у истом разреду. И тако су идуће године седели у истом разреду, у истој клупи старији и млађи брат. Старији је био све крупнији телом а екученији духом. У његову „целом понашању настала је од једном осетна промена. Мора да је осећао еву, тежину разлике, која је лежала међу његовом природом и природом млађег брата. А та је разлика била тим оветнија, што је са истог места из малена тела млађег брата говорила духовитост и живахност, а, из огромна тела старијег брата савршена глупост и мирноћа. И тај бедник морао је осећати бол у души, када је видео, да тај, који седи поред њега, који га вређа чим изусти што, да је тај месо истог меса, да је то његов брат! Он је осећао, да је природа била врло неправедна, што му је одредила баш брата, који ће свету показати у пуном савршенству његову — глупост, И зато баш што он ту неправедност у својој умној скучености није могао севатити, зато ју је силније осећао. А осећање неправде, тим је интензивније, што је човек глупавији. Његова · широка уста, добила су наједном чисто животињски изглед, ниско чело, преко којег је попала густа, црна коса, набрало се борама а очи су постале мутније него пре. Дојакошња смерност претворила ве у притајен отпер, који је добијао

· постепено видљив облик.

У то су се време раздавале сведоџбе. Старији брат је добио гору сведопбу него лане. И на дан, када су се раздавале сведоџбе, први пут није било старијег брата Шмита у школи.

То нас је све зачудило. Други дан, дошао је

старији Шмит опет у школу. Седео је на своме

"месту а на лицу му је почивала мирноћа, која

је прелазила у душевну укоченост. Изгледало је, да је у тој укочености усанула и последња искра његове гвоздене воље и истрајности, да

%) У „старијем Шмиту“, о којем се у овој карактеристичној цртици говори, екрива се име једног генијалног уметника наших дана. Писац је ове цртице бечки професор Л. Келнер.