Женски свет

116. у

ЖЕНСКИ СВЕТ. | Бр. 8.

ради и учи. У његову понашању огледала се савршена равнодушност према науци, у којој је напрежући се, доказивао само да је одиста глуп; потпуна равнодушност: према својој околици, која је у његовој глупости гледала његово понижење и личну срамоту. Млађи брат му је из дана у дан светлио својом јединственом духовитошћу а старији је тим јогунастије ћутао. Некако у марту месецу стало се поново спомињати име старијег Шмита у корист једне племените замисли. Програм су требали да изводе сами, ученици. Учинило се, евирало сеи по дану и по ноћи, но нико се није надао правом успеху. „Јер ово нису деца, којима је природа дала осећаја и слуха, то је живо камење. И са таквом се масом мучити, од те масе тражити да свира и разуме Хендла, Мозарта. Бетовна!2... Та то би био шамар за уметност... Да, или ћу наћи честите свираче или од концерта неће бити ништа.“ Тако се тужио стари учитељ свирања и да би се концерат пошто по то одржао, позвао се сваки да се јави, који уме свирати. Када је позив прочитан у другом разреду, старији је Шмит наједном изгубио своју камениту мирноћу, у њему се опажа живот, чудан немир а млађи брат је као пребледео и упро питалачки поглед на свога старијег брата. Сви су погледали на браћу, међу којима се догађало нешто, што је свима било необично. По лицу старијег Шмита, просула се ирви пут румен, очи се засветле а, на челу је лебдео израз одлучности. Та промена чудно је доличила лицу једног идијоте, јер у свој промени, у лицу, у очима, на челу лежала је притајена тежња, неограничена жудња за нечим, што је души старијег Шмита морало бити врло драго „Молим, ја бих да свирам вијолину!“ Те

је речи изговорио старији Шмит одлучно, у

чврсту уздању у себе и..... смех, подругљив смех са свију страна био је одговор на то чудно _ уздање једног идијоте. А млађи брат мора да је осетио, да се спрема нешто, чему се он није надао, јер на његову лицу као да је неко збрисао онај типичан, изазивачки, победнички израз.

Из другог разреда пријавили су се да свирају на

концерту старији и млађи Шмит. И професори и другови хтели су да растумаче, од куда старијем Шмиту те смелости, да се од своје воље пријави за концерат. Разуме се, да слаб духу учењу, може бити велик у стварању у чисто механичким пословима, али у музици, где као нигде треба, да говори песничка Фантазија, уз

Сентомалш,

дивљења према нечем,

авина а 4 зе коли –-––---=-——

вишен занос, оне погодбе, које се не могу ни од шале применути на старијег Шмита, што је он типична појава једног идијоте! Сви су се сложили и професори и другови, да се старији Шмит пријавио за концерат, што би тако урадио и сваки други блесан, коме нико не може узети за зло, ако му се учини нешто смешно, што је паметну човеку узвишено. Али од куда Шмиту, том ћуталици, да се пријави за концерат сам од своје воље, на то питање није нико ни одговарао, јер им је изгледало и сувише јасно. — Дошао је дан концерта! На позорници се викало, лупало а ужасна „ларма од инструмената, које су за чудо дуго удешавали свирачи на прави глас, показивала је, да је у свирача веома слабо развијен слух. И на какво уживање, нико није ни помишљао. И засвираше Маскањијев „Гатао“ и еви, сви осетисмо необично угодну језу, која је подилазила наше живце...

Умукли и последњи акорди и мисе у општој тишини гледасмо погледима пуним изненађења. У том је изненађењу лежало чуђење, врхунац што емо мало час чули. Повред ужасне свирке самога оркестра, издва-

смелост

јали се из њега снажни звуци једне вијолине а

ти су звуци били чисти, као глас херувимске трубе, из њих је говорило море истинских осећаја, моћ примамљивости.....

„То је Шмит!“

Тисућ слушалаца су гледали на дете, које је имало широка прса, ниско чело и гараву косу. Вијолину је притиснуо својом широком брадом, снажна је рука неосетно превлачила гудало преко жица а очи су гледале у земљу као обично. И тај дечко, тај идијота је својим божанским звуцима занео све и свакога и када је спустио своје гудало, просули се дворницом урнебеени узвици допадања....

Који су га знали, мучили се да. проникну у оне вечите тајне, које владају у прароди а које људи у својој ограничености тумаче по својој вољи и памети. И када је Шмит изашао поново, да одевира сам једну песму, ко га је знао, тај је хтео да проникне у душу, да се увери, да ли је тај божански свирач одиста онај бедни, мртви, глупави деран!7 Он је свирао и ми смо осећали тежину неправде, коју смо начинили једном човеку. А та је неправда изгледала тим недостојнија, што смо слушајући звуке, морали гледати у очи старијег Шмита. У њима је засијала светлост, коју човек виђа само у очима, — генија ! | | превела : Мара Младена Гаванског.