Женски свет

Бр. 10. У Новоме Саду, 1. октобра 1902. Год. ХЛ. Ф Ф о љ, • • Ф ње Ф Ф 5 к “Ф “ ко % ЈЕ У МИ Ф ЊУ у Ву ће, 4 МИ 09 о мо || 577. .4 др 2 5 • 2 4 (ке РА | „4 шЕ зшвне = = 5 тј =, Ф 5 7 = | 5 | 9 <=> 'ВЕ | ч, а | ~ 2 Ф #28 у у А . • ==+8)/ | 5 ; о“ % и ђ == | г | ., 7 4 77 Е | ж ФЕ- ; 82 АН 2 5: ~ | У Ат ОБРТ ПТ, МА Пн ; + У ИЕ – 0) ОТВОР - 7, | Ф 4. “ поје и уређаја ОН ИХ 5 Ру ОБЕ НА 1 || 7 1 ЊЕ 1 4 а ам ; + | Мида | АРКАДИЈЕ БАРАТАНИН. Мо ЕУ Ф • <= | Цј ЈА ~ = СРПКИЊА НОВОСАТКИЊА. 5 РАНИ || е И 4 => е да у А | 4 и --_--— > 2 =) у 4 У ; | ИЗЛАЗИ: ЦЕНА: ТЕ „|| > ПБ. И Сваког 1. лана у месецу. 2 круне; ва Србију 2'/, дин. + и ЈУ 1 —-

НЕРА НАМ ЈЕ САД ДУЖНОСТ,

Немили догађаји, који се скорим одиграше над главом наше браће у Загребу, упућују нас на размишљање о нашој судби.

Ми смо несретан народ, то видимо. Нас нико не воли, нас свуда гоне, свуда тлаче пи чудо дивно, да нас још траје, да смо живи.

ЖКалосни загребачки дани изнели су нам то на најочитији начин. Па кад нас тако предусретају Хрвати, као најсроднија, и најближа браћа наша, шта онда можемо и очекивати и шта тражити од осталог света, који нам је туђ и по крви и по језику.

Никад јасније нисмо осетили, никад очигледније видели, како нас подгриза и рођена крв. Ми емо ваљда једини народ, који је сам на себе упућен, за ког се може рећи: нема нигде никога, до Бога јединога.

И то нас гони, да се размислимо мало о својој будућности. У оваким данима нам је то потребније но икад.

А кад размислимо, онда нам прва мисао излази, да треба да се сложимо, да се приберемо.

Догод смо ми међусобно сложни, ми

смо и јаки п снажни, да одбијамо ударце, који се витлају над нашим главама. Али то нам је велика мана, то нам је нај-

слабија страна, што смо ми међу собому

завади, па је непријатељу лако, да нас вавлађује, јер му и ми идемо на руку својим трвењем.

Ту нашу слабост опазили су непријатељи и зато се усуђују, да нас тако дрско нападају.

Истина, ми се умемо у тренутку и прибрати и сложити, као што се показало на последња два народна збора у Београду и Новом Саду, који су осудили нечовечне и небратске испаде у Загребу, и што је још узвишеније, видели смо ту, како се хватају у заједничко коло и саме сеје и матере наше, да осуде што је за осуду, али видесмо и то, да се одмах иза тих свечаности ударило у стари занат раздора. То су појаве, које жалосте родољубива срца и које не пружају јемства за боље наше дане. Наша је дужност, да тражимо пута и начина, да та мана што више изчезава међу нама, а у том нам могу много помоћи наше женскиње својим саветом код мужева и својом поуком код деце, јер