Женски свет

104. ЖЕНСКИ СВЕТ. Бе Ход Емиро, ходи душо, Ђе Мухамед кевсер!) пије Ход' на крила прве среће, И безбрижно трати дане. Да те новим пут небеса, + У : 2 55: Да од звјезда оних сјајних Ђе вјечито цвјета цвјеће. ВБ листави ти престо справим, Да те водим у рај красни, У анђелском да те кругу У његове ђулистане, Узносећи љубим, славим!.. | Пакрац. Авдо Карабеговић.

5) кевеер, ријека у рају, коју је само Мухамеду Алах на уживање дао!!!

ХОЋУ ДА ЈЕДЕМ.

Приповетка Е. Кастелнуова.

Једнога прекрасног јесењег јутра на главноме улазу дивног варошког парка у Венецији, заустави се једна раскошна гондола са потпуно застрвеним прозорима. Из ње изађоше полако на обалу: млада једна и веома елегантна дама, за њом девојка, која беше нека средина између слушкиње и дојкиње и напослетку дечак око својих осам година, плав, блед и јако болешљив. И ако је тог дана било веома топло, дете беше потпуно зимски одевено: слаба и шиљаста рамена његова, покриваше капутић од сивкасте кадиве а поврх њега беше набачен дебели сури огртач вунени; око врата имађаше обмотан шарени свилени шал; на ногама му беху високе кожње ципеле, из којих провириваху шарене вунене чарапице.

Оно поче лагано да се пење уз беле мра-

морске степенице, ухватив руку своје нежне мајке а девојка што их је пратила, узе тада из руку два богато ливрејивана гондолијера повећу сафтијанску торбу и једну котарицу, па се упути за својом госпођом. ___— Је ли, Ђулето, — рече дама, приклонив се своме слабуњавом малишану и љубећи га, ти јамачно ниси задовољан што смо дошли у парк 2

"Дете тада подиже к њој своје велике и лепе али болешћу замућене очи и одговори уморним и тужним неким гласом :

— Не, ја сам задовољан, мама.

— — Ах, гледај, сине, погле вамо, — узвикну нежна мати, показујући руком на лагуну, — колико је тамо рибарских лађица! И узев испод пазуха свога синчића подиже га на мраморну балустраду, да би могао боље видети.

— Допустите ми да Вам помогнем, грофице, — рече девојка притрчав да подигне дете.

— Не, не, Марија, оставите, могу га држати и сама. да вас је довољно та кеса и котарица. Ђулето ми је тако лак!

И изговорив то, грофица тужно уздахну и погледа свога сина. И доиста, Булето беше тако лаган, да би му тежина, без оних дебелих хаљина, била незнатна.

— Ено, види, — продужи грофица разговор са својим малишаном — све те лађице сад одлазе на широко море, тамо далеко, видиш тамо где се плави. Хоћеш ли да зовнемо једну од њих па да и нас повезе тамо на море

Дете заплашено погледа на своју мајку.

— И ти си још поверовао томе, будалице моја! Па зар не видиш како се оне све вишеи више удаљују, како постају све мање. Види где ву чак. И кад би их и хтели баш да позовемо, оне нас не би могле чути.

Малиша одмах разумеде да је мати хтела само да се нашали и погледав је поново, развуче усне у. свој обични слаби и тужни осмех. Затим изјави жељу да пођу горе на терасу парка.

— Хоћеш да малко потрчиш, сине 2 — упита · га грофица.

„Али мали Ђулето, покретом главе показа да то никако не жели и још јаче стеже руку своје мајке.

Међутим је сунце тако дивно сјало и на целу природу просипало своје топле и животворне зраке; са лагуне је пиркао лаки и морским дахом напојени поветарац; липе раскошно просипаху свој слатки мирис а дрвета и густо жбуње беху тако прекрасни у своме новоме руху. Изгледаше као да је и сама млада, сјајна и развијена природа хтела да и људе занесе својим весељем и миљем, да их испуни новом снагом и