Женски свет

И

Бр. 7.

изазове им нову и силну жеђ живота. Али место свега тога, грофица Лаура осећаше где јој к срцу нагло придолазе читави таласи неке чудне, неодређене туге и сумора.Не опази ни јарко сунце, нити осети топлину његових зрака, ни светлуцаво море, ни дивну зелену траву, прошарану најлепшим талијанским цвећем, које у раскошним тапетима покриваше овај величанствени парк. Па чак ни расцветана и мирисна дрвета не распростреше свој слатки мирис до ње.

Сва њена пажња и сва осећања. била су сасређена на њен нежни и болни егзотични цветак, који она тако силно, тако нежно притискиваше на своје материнске груди и чији болешљиви и тужни изглед падаше још јаче у очи, усред ове снажне, расцветане и опојне природе.

Јадни Ђулето! Још од дана када се појави на свет, његово биће висаше непрестано о концу ! Тужна мати његова још никада није имала ту срећу и задовољетво, да — као остале срећне жене, с материнском гордошћу може другима да покаже евога сина. А он је међутим био тако симпатичан, тако добар и умиљат и имађаше дивне мајчине очи! Али кроз његове вене оптицала је слаба крв увеле и изумируће већ племићеке породице и свирепо му оспоравала право на живот,

Његова мати, — грофица Лаура, још као девојче од 17 година и непозната, добро са светом и животом, би, силом евирепих породичних разлога, удата за последњег и изнуреног члана древне аристократске породице венецијанске, и Јадни Ђулето би једини отисак те везе без љубави и моћи, — везе која на њ'тако свирепо, тако бездушно утисну свој самртни печат.

Колико ли тешких и горких успомена тала-

саше у овим тренуцима племениту душу не-

срећне жене и мајке! С неописаним болом у души, сећаше се она својих девојачких сањарија и идеала који беху тако безобзирно и немилосрдно срушени ; сећаше се суза, са којима је саслушала свирепо и лудо решење својих бездушних родитеља, — решење којим је предаваху загрљају ч0века увенулоги немоћног; мужа кога никад није симпатисала ни волела. Опомињала се осим тога, и свију оних саблазни испред којих је умела да се увек часно и мудро уклони и савлада себе; оставши пуна честитости и гордости.

Па зашто је то чинила 2 Да ли из дубоког и силног појимања своје дужности као супруге или желећи да увек сачува име честите жене, и ако је врло добро знала, да баш оне које га не-

КЕНСКИ СВЕТ 105.

мају, уживају и више среће и већих радости и проведу веселије овај тешки живот људски 2

Не, она није имала потребе да се гради узвишенијом и племенитијом но што у истини беше. Не, она не хтеде да се подајс саблазни и уживању само зато, што не хтеде да одвоји ни један делић оне силне пажње и љубави од слабога бића, коме је она била тако потребна. Колико ли је њу муке, брига и суза стао досада, њен мали и болешљиви синчић — њен добри Ђулето !

Колико га већ пута беше видела скоро на ивици гроба; колико је бесаних ноћи пробдила над његовом колевком ; колико ди је суза пролила молећи Богородицу и непрестајући да се нада и онда кад сви изгубише сваку наду, и да својим дахом подржава ту слабу искрицу живота, готову да се сваког тренутка за увек угаси !

Да не беше ње, Ђулето би већ одавно отишао у хор анђелчића и само „њој захваљујући могао је да доживи осам година, Али да му да снагу, да му задахне живот, да из крви његове искорени све клице болесних зачетака што му из крви очеве дођоше, — то она није могла, јер то не лежаше у њеној моћи,

Доктори би, — говорећи о маломе Ђулету, сетно климнули главом и рекли: „Његова му мајка не да да умре на миру“.

А његова нежна мати, увек стрпљива и неуморна у бризи евојој, све је испитивала, све пробала за срећу свога јединчета. И кад наука исцрпе сва своја лекарска средства, грофица послуша савете пријатеља: да лекаријама претпостави слободу природе, кретање на чистом ваздуху, гимнастику, промену климата и ваздуха. Али када иприрода и ваздух не показаше свој животворни утицај и Ђулето се не поправи и поред свих телесних вежбања, сунчаних и ваздушних купања и путовања, јадна жена поново би се обраћала лекарству.

У извесно време, — а то беху најсрећнији тренутци за мајку његову, — изгледаше као да малиша оздравља. Али он није личио на реконвалесцента који енергично јури за здрављем и животом и подчињава их себи као онај који би по вили природе имао права на то! Не, изгледаше као да је над главом јадног Ђулета вечито висила могућност. „Докле год се код њега не појави апетит, — говораху лекари, — врло је мало наде за побољшање његова стања“,

Али апетит се никад не поврати у Ђулета,