Женски свет

Бр, 8.

знао јенаш добротвор Витез Ђока пл. Милекић, а његово ерпеко и правослвано срце диктовало му је, да упозна свој народ се овим светињама. Па шта је учинио 2 :

Наручио је на свој трошак велик број светитељеких слика у лепом оквиру са чисто ерпским и православним типом, па је те сликео овогодишњем испиту, поклањао ученицима наших основ. народних школа као награду за добро владање и добро учење. Сваки је ђак добио лепу слику свога светитеља, коју ће метнути родитељи у прочеље свога дома и палити кандило уочи благих дана, а деца и родитељи мо-

КЕНСКИ СВЕТ.

лити преблагог творца за здравље и дуг живот

19:

свог доброг господина Фоку ил. Милекића од Ветова и његову обитељи.

Ова су дела тако лепа, тако узвишена, да изазивају и мене, учитељицу те обдарене де-

_ чице, да уђем у круг њихов ида с њима заједно

одам заслужну пошту високоблагородном господину Ђоки пл. Милекићу на тим даровима и да, с дечицом својом клекнем пред свето лице преблагог творца и да га замодим, да подари крепко здравље, дуг и срећан живот у кругу његове породице, нашем великом добротвору и пријатељу Ђоки пл. Милекићу. Живео.

Анђелија Новаковићева, учитељица.

И кам до кама ледени стоје "вечна је поноћ овде и дан блажени ви сте на томе месту где вечни трајни почива сан. Гуња, 24./2. 1908.

| | |

=== ф——>—

ВА ГРОБУ!

А ми који ходимо живи живота дуги носимо вај колико пута желимо себи да једном буде и нами крај. Лазар Пешић Јованов.

80 ЛИСТАК, <

ГО сва от оре о о оте

МИЛКА.

Остала је мала после смрти материне.

Имала је још две сестре идва брата. Браћа, јој се лепо образовала и постали самостални, честити људи. Једна сестра, обдарена овобитом лепотом, постаде сретна — исретна је вазда. Друга сестра живела је за њу; — звала се Мара. Срце Марино беше дивно, узвишено ! Она је пој мила, колика тежина љубави њихове матере беше пренета са њих свију на малу Милку, у оно доба, када се неумитна смрт приближивала, по" стељи материној; — колика, стрешња обузе ојађено срце материно при помисли тој, да ће јој мезимче, њено остати само... Сва њена старија,

деца беху већ на путу у живот, само она — |

сироче мало — без оца и мајке, без неге иљубави — предата камо утуђе руке, — на ледене туђе груди, на празна, страна срца !

— Страшно је морало бити мајци њеној, дозивајући детенце своје самртној постељи! Она је осећала, како јој боли раздиру груди, она љубљаше чедо евоје безимено, бескрајно ! Страх које | овладаше њеним целим телом, не исповедаше она никоме — она је сносила и гледала сакупљено

стадо своје тужним блаженством, 0, _

Мара је видела све; видела је последњу сузу у оку њеном, која паде на образе Милки. Дете се прене из блаженог заноса у загрљају мајке своје и рече: Мама, што ти илачешг; и ја ћу плакати.

Још један загрљај и неумољива смрт раздвоји мајку и дете....

Матери одузе бол — а дете — оста сироче!

— Сирочег Не! Милка је добила другу мајку. Њена сестра Мара жртвовала се за њу. Племенитост срца материна, пресадила је природа од рођења у срце ове особите ћери. Она је појмила положај и судбину детета — и одрече се свега! Живела је једино за Милку. Милка је расла и беше лепо, мило дете. У добу њена детинетва знала је Мара уклонити све што би Милциној природи сметало. Тежила је за тим, да дете не осети да је сироче. Она је толиком љубављу и пожртвовањем његовала у њој све, што се добро назива, да је Милка обожавала сестру. Она ју је учила [евему, што крепи понов, учила и васпитала ју је, као своје рођено дете. |

Тако је Милка расла и дорасла,