Женски свет

120.

КЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 8.

Учила је марљиво и створила себи угледан

опстанак. Била је врло веселе ирироде, здрава

и лепа. Волела је друштво и друштво њу. Тешких дана није никада имала; беше врло млада и свако ју је волео.

Једног лепог летњег дана, последњег школ= ског одмора, хтеде уживати своју удобност, која, се у кући сестре јој уживати могла. Не хтеде никуда излазити, а надала се, Ло их нико посетити неће.

У лаганом летњем оделу, са кратким рукавима, у танкој ружичастој кецељи, наслонила беше своју лепо намештену главу на јастучић од отомана и држаше у руци један лист. Прочитавши га, мало се замисли, и погледа на врата, од ходника. Скочи, и застаде, а у исти мах зазвони електрично звонце. Она притрчи вратима и отвори.

Пред њом се указа човек, пун бујне младости. Погледају се, и она збуњено спусти очи. Младић запита, да ли јој је брат код куће, нашто му одговори да није, погледавши му право у

очи. Он се поклони, застаде мало, а затим га

нестадена степеницама главна улаза.

Наста тишина! Милка се беше дубоко замислила, срце јој лупаше јаче — придржа се руком за чело и као несвесно изусти: „о, како дивне плаве очи има! — ко је он2“ Затим отрчи сестри и причаше, да им је брата тражио један странац.

Милка поста мало узнемирена и више је ћутала но иначе. Говорила није ништа о својим, досада непознатим осећајима.. Питала се често _ исама, шта, јој је, али је мирно чекала развитак догађаја.

После неколико дана рече јој брат, ко беше онај младић и придода да је особито отмен, јединац имућних родитеља.

Милка је слушала мирно, али јој уздах излети из груди нехотице, нечујно...она га је сама пак осетила.

У вече су шетали по граду. Мара и брат беху навикли, да их Милка својим веселим приповедањем забави и разоноди, но овога вечера беше она замишљена и мирна. Мара запита шта јој је, а она рече, да би хтела спавати, јер је уморна.

Пут, којим се враћали, не беше исти, којим су дошли. Прођоше поред једне сјајно осветљене

кафане. Света беше пуно. Брат јој опази свога, пријатеља и позове их обе собом унутра; желео

се састати са њиме,

Милка не хтеде примити, а њој за вољу ни Мара, и: брат их допрати кући.

У срцу Милкином беше“ овладао гнеки непојмљив немир, који јој не даде заспати ту ноћ Ујутру устаде раније и пође шетати у град. Ишла је некако брже него иначе, као да се б6ојала, да ће је неко стићи, кога не би хтела, и чисто осети неки страх.

Истога часа зачу се лагани кораци из по-

бочне улице. Милка погледа тамо, а већ јој беше учињен учтив поздрав оног истог човека, који

се од неколико дана њеним мислима бавио.

Одпоздрави, и савије истом улицом — незнајући ни сама куда. |

После неколико дана познали су се ближе у кући једне отмене госпође, с' којом су опћили. Домаћица их је сасвим случајно наместила једно према другом — а Милка је била нешто веселија. Тек пред сам полазак кући, настаде мала. тишина у друштву и он примети, да га Милка

леда. Пређе руком преко ведра чела, погледа, дубоко у очи Милци, болан осмејак пређе преко лица обоје њих,а срца њихова беху сретна.

Милка је љубила њега, а он њу,

Дани су пролазили брзо, неосетно. Дошао је најпосле и тај дан, када му је требало оставити овај град — а дошао је и тај дан, када је Милка. морала другој сестри,

Милка је примала на картама по неколико срдачних речи и одговарала лепо, паметно. Сестри Мари је признала своју љубав ; она беше сретна _ и опет весела.

Друга сестра њена водила је угледну, отворену кућу. Муж њен беше високог положаја, вретан са женом, сретан са децом. Многе су позивали себи и много били позивани. Милка им беше најмилија гошћа; све је у кући сјало девојачким чаром, и сви се радоваху њеном доласку. Тамо је имала и једну пријатељицу, коју још од детињства љубљаше истински. Залазиле су свуда заједно. То место лежи опкољено најдивнијом природом. Божанствено зеленило крави оне пољане и брда она, на којима се простиру плодоносни виногради, виноградеске лепе кућице у којима преко лета, многа породица и остало пребива.

У једној од лешших кућа, кретало се ту особље од рана јутра, тамо и амо. Изгледало је, да се очекују гости неки, највећим весељем. Домаћица, госпођа ередовечна доба, упућивала је млађе, шта све имају чинити, а затим је и сама, пролазећи по собама и кухињу, учинила тачно свој посао. Беше уредна, тиха. |