Женски свет

152.

Пробудише тужну рају, већ се чује звек ханџара, Косово се тужно свети, Орбија се диже стара.

Ено барјак у срдашцу, Косова се српски вије,

а под њега скуп се купи, мученичке Србадије.

И кренуше бојак бити, копље ено већ се крши, Гуња, 5/9. 1908.

ОИ а фр и

ЖЕНСКИ СВЕТ. бр 9,

или славно погинути, или душман да се скрши.

Па и мајке, сеје српске, на бојном су пољу тамо, да и оне славно гину, нашт и живит робом само.

Иг слободу свету стећи, и: гинути се браћом равно, ил ускренут јоште једном, Косово нам српско елавно. Лазар Пешић Јованов.

ОПЕН И ЖЕНЕ.

(Свршетак).

Ови нови докази женске оданости морали су на њега, који још поднашаше бол за Маријом Водцинском, добротворно утицати. Он се запнтересује за том необичном женом и кад су се изближе упознали, они су једно друго привлачили, уз пркос, или можда баш због противности у њиховим карактерима. 'Гако се развио међу херојичном женом и за пет година млађим, извежбаним, духовитим уметником, однос, који је Шопену донео обилату радост али и тешке јаде.

Наскоро после њиховог познанства, Жорж Сандова је увела у дотле мирни дом композиторов све угледне људе, који се у оно доба у Паризу бављаху: Листа, Хилера, Мајербера и Белинија, Делакроа и Ари Шефера, Хајнриха Хајнеа и Адолфа, Нури- а. Кад год им Шопен Ри јатељица и остали слушаоци би му ташшали и одушевљено захваљивали.

У јесен 1837. тешко оболи Шопен и лечници му препоруче зимовање на југу. Како и Жорж Сандовабешеи сама намерна са својим такођер - оболелим вином ићи на острво Мајорку, композитор радо пристане, да их прати. Али кад су сеу Палини искрцали, савлада уметника још већма тешка бољетица.

Грудоболног, смрти намењеног нико не хтеде примити и он се мораде повући у један старински манастир картаужански.

У том одсеку његова живота „концентрисани беху сви зраци среће у њему.“ Љубљена жена неговаше га е оданошћу, управо е пожртвовањем; она не осећаше умора, нестршљења — тражећи начина да

га Физички оснажи, умножила јеи његову душевну снагу евојом јачином! Он је сматраше за своју спаситељку живота и то мирно острво постаде место његове последње среће. Доцније се често сећао тих дана ва чежњом и топлом захвалношћу.

Кад с> повратио у Фрашуску, живот

' Шопенов био је само још један низ теш-

ких патња. Ма да се сваког лета опорављао у Ноханту, на добарцу своје пријатељице, тако да је утицајем њезиног друштва, опћењем са њом и њеним гостима процветала поново стваралачка снага његова. Но како не хтеде свој друштвени живот, у зиму, напустити, то му се стање његово све више погоршало, тако да је једва могао ходити. И сад осећаше жена, која га је до скора тако верно дворила, одвратност од његове болести, која се с дана на дан јаче развијала ; престаде стари обвир, умор овлада њеном душом. Болник је дуго с благошћу извињавао њену ћуд, али напослетку је ипак дошло до прелома. Узрок томе био је роман „Гисгесја Еопал“, у ком је она саму себе изнела као јунакињу,

| а кнеза Карла Шопена описа врло неугла-

ђеним начином. Дубоко увређен, повуче се сад Шопен,

' но болна узрујаност бацила га је на бо-

левничку постељу. Зажелео се смрти, јер је осетио да су у том пријатељству попуцали последњи конци, о којима је још вивио његов живот.

Може се захвалити ученику његову

· Гутману, да се још једном изнова преди.

тад. У пролеће 1848. оде у Лондон, али суморност му је расла све више.